Male novine

чанства »рестонасљедника Краљевића Александра. Дај Боже да сс што вишс срба на ове иатриоте угледају.

СТР АНЕ ВЕСТИ ГроФ Лорис Меликов. — Чувени руски геннрал Морис Моликов, као што јављају страни листови, умро је ово дана у Ници. По дедовима Херцеговац оп је, ступив у руску војску, и«ао тако сјајну каријеру, да је у руско-турском рату имао у Ааији диктаторску власг. Иосле познатог убиства цара Александра II био јо нензиОнисан, јер јс се држало, да је у свези еа нихилистима. Тада је отишао у иностранство, дошао у II ицу и ту је живео до смрти. Биоједобар друг, добар нријатеЉ. Његоваобична строгост, дала је се протумачити приликама, у којпма је васпитан. Био је декорисан скоро свима орденима руским, а сем тога имао је и многе стране. Сукоб. — Из Мозамбака јављају, да је било сукоба између Иортугалаца и Бонзаса на горњој Замбези. Иортугалци су нобедиоци, а варош Риазара разорона јс. П.нс —лонон. — Из Париза нишу: Јгдав велики нас, звани Њу -Фун ландски, без огрлице, јурне <то ^Гетири часа у дућан Фардела В »стиљ, и зграби један свежаљ с прсницима ловичким и јурне из дућана на иоље. Момци нз дућана трчала су дуго за њим и најпосле га ухвате узму свежањ и одведу га у нолицију. Више се лаца тужило на овога пса, да је крао по дућааима. Једна се ;каллла, д» јој је мало ире хтео украсти свзжањ гајтана. Пас — лоаов је у затворен Дркао слон. — Велики слон из зверињчка Жарден де Планта цркао је. Још месец дана пред смрт показивао је стари дебелокожар зчаке рђавог здравља, јер није могао добро јеети, дрхтао је сав а имао је само један зуб, оетали су му поиснадали, и тако није могао храну жватати. Онога дана, кад је доппо чувар, нашао га је где лежи. Нпје се више сиромах ни дигао. Лешина је однета у лабораторијум Пушета. Кад су лешину расаарали нашли су у нлећила многобројне бакциле тубежулозе. Држи се да је морао мањкати од туберкулозе — јехтике.

НЕШТО 0 МЕСЕЦУ. (но ПРОФ, С. Т ромхолту) (наставак) А сада оставимо за не».о време нашу мајку земљу, н винимо се мислима па мес-ец, да ту нроведемо дан и ноћ, т. ј. јсдан мосечев дан и ноћ, и да посматрамо појаве, које нарочито ностају отуда, што на њему нема она два животна елемента: воде и ваздуха. Преставите себи да смо присиели на месец баш кад се сунце рађа, и иа смо се поеадили на источном окомку једне нрстенаете планине. Дан почиње са наглом ороменом. 0 зори на месецу не можебити говора, ношто месец нема атмосФер}, која ће ' еунчапе зраке да скрене са њихов л 1 правца, и да их на хоризоиат управи, још пре но гнто се сунц нојаки (као што то иа земљи бива.) Једна еа свим кратка ка > зора постаје ти-

ме, што се сунце вр 10 л.агано

изнад читав 3 хто

хоризонта диже: прође готово еахат, док ее са свим издигне, еунце исночетка одаје са евим слабу светлост, — али кад ее после иола часа за иоловину издигнс, олда већ много јаче светли, него на земљи у

се јачипа светлоста сунчзвих заздухом умањи; на месецу пак не ностоји то слабљење сунчевих зракова; и с тога нам се тамо нојављују сунчани зраци у свој јачини својој, — ка > да нам је сунце сасвим близу. Та интезинна сунчана свеглост па месецу истиче нам се нарочито потнуно црним небом месечевим. Пошго месец нема пикакве атмосФере, то на њему онда не можз бити говора о нлавом небу аемљином : на месецу н;<м небо нргставља и на најсветлијом дану, једав безграничан Црн про стор без икаква облика, — једну црну нровалију, која над нама лебди. И, што је ието тако необичио, на | месечевом небу и при најјаснијим | зрацима сунчаним, виде се све звезде у најјачој својој светлости. Пошто на месецу нема ваздуха. то па њему не може постојати раснро сгирање свзтлости но ваздуху; усљед тога нису озветљени сви они делови месеца, на који не надају неносредно сунчеви зраци. Уељед тога су и сенке тако црне, да их ниччм на земљи не можемо упоредити. Пред нама јака сунчана светлоот засењава нам очи, — а иза нас, еа западне стране наше планине, влада такав мрак, који ми нашии очима пикако продрети пе можемо. Свуда око нас видимо

противноет између најинтензивпије !

дванајест часч на подне. Супце је о.нко иенр дивном круном зраиова; али ииак рађање сунца није ни из далека спојепо са оним краеот;ма, којс на зем и оиажамо. Неослабљени јасни зраци сунчани одједаред се појаве на црном хоризонту месечевом, позлаћујући врхове високих ј ^вака појави чане па наше аемал,долине нак још у иот-| оЕо око Један тако рећи ужасан утисак. Јака, интензивна светлост и необично црне еенке, недоетатак свачег,

зраци ужаено загреју те стенз за време 35о чиеа дугог дана, Ако нокушамо да покренемо грдно великз стеае што су око нас, видећемо, како и најмањем нашем напрезању нопуштају и низ брдо се сурвавају, — ала нри томе ни најмањи звук, ни пајслабију тутњаву не ћсм > чути. Пикакав одјек не ће нам до ушију доирети. На месецу влада вечита гробна тишина. Хчљаду бубњева могу V овом безвашдушном свету лундти; хиљаду тонова можемо од једном исиалити, — и баш ни најмањег звука не ћемо чути. Усне би ее узалуд иокретале; језиком би узалуд иокашавали да ироговоримо, — ни један једини глас не би могао ову вечну тишину прекинути. Оеим хиљадама светлећих звезда оиажамо на месечезом небу још једпо особито небеспо тело, што еа наше зсмљз никад видели нисмо. Ово тело што мпого на месец личи, јавља нам се у разном добу дана у разним обга видели на великог полусве на истом ооступно све год се сунце

лицима: у Јутру смо небу у облику једног месеца; до подне се месгу стајало, али ја улсе иостајало , што В!«пе пело, а кад је сунце у његову близину дошчо, онда нам је престављало са свнм уЗану светлу пругу, са свим као што пам са земље изглсда најош грију | месец пред младину.

сзетлости и наЈцрњег мрака: к много донриноси и црно небо чево. Оваки

томе месе-

планина, пувом мраку леже. За време овог рађања сунца после 250 часова дуге ноћи, не донире никакав звук до иаших ушију. Нови дап ае рлђа никакве гласове из животињеког света, никакав ветрић, који би шуштао кроз гуето грање каквог шумарка, никакво псвуцање тица не чује се са црнога неба, нити кавва биљка или цвет краси пусту новршаиу месечеву. Доадссот и девет нута лакше него ча земл.и, расоростиру се овхе сунчанм зраци но окомцима планинекчм. II о с т у п н о с е један п о један врх осветљен ноказује, док најзад цео горостасни кратер са нрстенастом плананом око себе не изгледа као каква грдна, мрачна ирозалија, ограђзна сребрном ивицом. АтмосФера земљина к;;о што знамо много првноси на уленшање иоједииих предела. Па месецу потпуно недостаје та ваздушаста улепшавајућа копрепа. На земљи смо паучени да

што неки предео улепшака; црно пебо еа горећим сунцем; и потпуеи недоетатак сваког трага од икаквог жавота, — све то чиии земљиште у жасно пустим и празним Врегови с издижу као голе стене, никаквом шумом, никаквнм снежним ћилимом нокривени. Нчпе никакав глечер, никаква лавииа која би се са хуком у

(свршиће се) - згл.А.слЕгиЕС СЛУЖ5ЕНИ ГИАСКИК дСрпске Новипе* од. 21. ов. м. доносе ова решавања. — Одобрава се онштини ндраћинској, у округу ћуиријском, да се она, по пристанку свога збора, може задужпти са 70.000 динара код Упразе Фондова, или код приватног лица, или најпослс код каквог завода, ако иод повољним услоаима нађе к<>д њчх зајам, на лично

провааиЈу сурвавала. По низи]ама ј јвмство саојих гра^ава', илв на аалогу ћемо узалуд тражати зеленило лизајл и шума, узалуд плазетнило река

и језера. Голе и пусте расиростиру се грдне низије, сзе је гола камен, — докле год око допире. Погпуна тишина свуда овлада, ташина тако дубока и непрекадна, као она у гробу. Нагде се нив-жав новетарац не крећа; на једна бура нс бесни икада ту. Црно небо никад није покривено облацима; месец не зна за розу, кишу, снег. Месец нема онога, што зовемо климом. А сунчани

свога, непокретног имањч, на та) новац употребити на грађењо и довршењз своје нозе цркве, а дуг са интересом да отнлати за 21 годину Уирдва Фондова, и.ји ако га уприватног лица ила каквог завода узме, онда како се с њиме о томе наредида буде, из прихода црквеног иоишгинеког, а ако ових не би бало, онда ирирез>м на народ по имућсгву, Одобрлва се ошптини боговађској, у ср. колубарском, округу ваљевском, да може од евојих пореских лисчности,

Она јака Ммара, од тешког умора

аве долиау. Одавде пођу опег преко стена „ча би иаставили даљи пут. Ммара јс иа један мах осетила пеку олабост и да јој је снага јако малаксала. ингледала је сад, да је и наиора у путовању, изгубила снагу. Видело ее да је старад био млого издржљивији од ње. Имара иије могла више да нрећути како је иоге издају, морала је да ссдие па земљу те дн се одмори мало. „Оставите ме овде, а ви идите даље граФе МкраФијор" ; ," рсче оиа слабим гла сом. „Не задржавајте се мене ради ! Ја више нећу никад да видим моје отачаство/" ,,Од куда тако на један мах те самртне мисли?" упита је Адмирал. , Ми смо досада савладали многе тсшкоће и разнс онасности, иа сад на један мах очајавате, Сињора!" „Ја не очајавам, Ацмирале! Менс издаје спага! Оотавите ме ! Ја не могу даље /" ,,Ви мислите да бих васја оставио та;;о немоћну вашој судбини, иа шта Бог да? Никада!"

да

,.Јд ћу сс одморити овде, може бити ћу после тога моћи да наставим нут!" Адмирал није хтео да напуети Ммару. Док се она одмарала и снавала он прегледаше околину где су дошли. На једном месту опази једну стазу која је водила мору. Као што је видио по трагу, том стазом скоро су нролазили људи са кравама и козама. Кад је о овоме известио Имару, она нанреже све своје силе, само да што нре дођу до места, где обитавају људи. Она је осећала да ие може да иде далеко, с тога је хитала да што је могуће пре нађе прибежиште. При овом тешком нутовању, иомагао јој је млого 1'раФ МираФИЈоре. После дугог и уморног хода стигну они близу мора. Ту наиђу једно село, које је до сада било ноштеђено од Ускока, јер је било далеко од Оења. Сиромашни обитаоци овог села, кад су чули судбину бегунацп' радо их приме, и Имара нађе склоништа у једној колиби где је неговаше нека жена. Ова је жена одмах познала да је Имара болесна. Кад је Адмирал дошао у колибу да вида Имару, нађе је у највећој ватри и

бунилу. Опа га је одмахх нознала и преклињаше га да иастави бегство, а њу да не чека. ,,У градо, у околини Вензцзје има мој ујак крчму код ,,3латне крме," рече оиа са врло слабим гласом, ,,Пре но што одете у Венецију отидиге у Градо, граФС МираФијоре, и ирииоведите моме ујаку све што се догодило са нама! Ја га више неђу видиги, осећам да ћу умрети, и то скоро! Али ви, не треба^више да се усгежете, идите што нре —" Адмирал је покушавао да умири Имару али иа скоро, у нркос сво.ј нези, грозница је узела такав мах, да је прешле у врућицу. Имара није могла никога више да нозна. Сад се и Адмирал ожалости, бојећи ое да се Имара неће више нодићи са ностеље. Обитаоци овог села, који су их онако срдачно примили. радознало су слушали кад им је Адмирал приповедао шта се са њима догодило, и кад су дознали даје он Млетачки граФ и Адмирал, изјаве двојица њих, да ће га радо одвести на њиховом великом и јаком чамцу, и ако не до саме ВенецијвЈа оно бар до Поле, или Ровиња.