Male novine

не сме ни завирити — то код нас до сад није могло бити — то је једна новина у нашој штампи — прва тонлија зрака наше нове уставности, и, као такву, ми је морамо одобрити и сматрати као обрт на боље у омекшава њу наших сурових политичких права и страсне иартиске нестриељивости. Толвко што се тиче Формалне стране, саме појаве тога прогласа Што се пак тпче садржане вегове — она нам пре свега пзгледа врло наввна, и то баш у основној мпслн, у побуди из које је потекла. ако је истинска побуда било доиста оно што г. Пашпћ наводв. И ааиста! Је ли могуће да г. Пашић доиста мисли и верује, да ће један г. Сава Грујић, један г. С. Милосављевић, један г. Г. Гершпћ и т. д и т. д. условљаватп свој долазак на владу г. Пашићевим помиловањем, и да ће одбати министарске столице памо с тога, што неко не би био вољан да пм уз Фотеље понуди и госп Пашића. Из чега бп могао изводити, на чему би могао оснивати г. Пашићтакву веру своју ?! Ваљда н# на ономе како се г Сава Грујић једном већ понаша< у сличној прилици, поводом тополске аФере, кад му оно, без његова знав&а и питаља, испред носа етрељаше је днога аеговог потпуковника п најбољег личног нрпјатеља, а он немаде чак ни толпко вајне куражи да подвесе оставку, но оста лепо и даље војни мпнпсгар, као да нпје нашта ни било. Па ће сад та.ј истп г. Савушка раДи Паши^а одбити председнпшго у манистарству"

тако. Али то је давно већ било и битисало — сад се лист окренуо и сад Фактичкп вође заповедају, а стран-ј ка мора да слуша. И то не други неко, но баш оваке вође као што је| г. Сава Грујић. Ништа то, што међу твм новим војводама има и таквих, који се и сами чуде откуд се они ту нађоше — опи данас заповедају. Наравно, да би све то могло битп и друкчнје, да бп се то могло и променити, кад би се једном г. Пашић амо вратио Ама то баш и уесте један разлог вигие да све те нове величине никако не могу искрено желети Пагии&ев иовратак, бар не у толикој мери, да би због њпа одбијали чак и ионуђену владу. Нећемо рећи, да би му се протпвпли — али баш и не цркоше за тим. Н ^ви поседници никад не желе да се вратп стари газда. Странка, људп пз народа — то је већ друга ствар. 0 њима смо уверени да, кодпко познају г. Пашпћа, као ње говп лпчни пријатељи, донста морају искрено желпти, да га виде у својој среднпр. Тако стоји у ствари, тако су доне ле прплике, тако дпктују пнтереси и то је јава, то је реалност ! — Л.епа, ружна, тек она је така. Наравно, да то г. Пашићу нико неће рећи у очи — наравно да ои може имати многе изливе симиатија и сваков сна уверења како се за њим жудп. То су све лепе речи — а ништа не коштају— па што пх не бп људп принели на дар п г. Пашпћу. Али сурова, истинска јава онака је како горе рекосмо. А г. Пашпћ мисли још да мора не

баш и да нпсте гшсалн ваш прогдас -то надазимо да је била са свим излишна трудба и гола дангуба, да тога ради и излазите из ваше „дугогодишње резерве" Само сте узалуд истрошилп онолико депих, патетичних нолета и речи, које бп се можда другом којом приликом боље дале употребпти. Толико о овоме, а у идућем броју говорићемо о другнм стварима из прагласа. Свакако г. Аксакову братска хвада на оваком братском одзиву.

ИЗ СРПСКИХ ЗЕМАЉА Братски одзив. — Говорећи о обнављању црквице „Св. Внда", Н. Аксаков, у лпсту „Рускоје Дјело" ппше о томе овако: — „Српска браћа нису се нама обратила за помоћ, они од нас не траже новада, на

ИЗ БЕЈ1А СВЕТА Царева жеља. — Цара устрцјскп је желио и решио, да се цело покућанство из мајерлинскога дворца пренесе у Беч. А собу, где се свршила грозна драма, барем као што седржи да је у соби, прегвориће се у капелу, где ће се сваке године у онај дан, кадјје царевић Рудолф иађен мртав у кревету, држатп помен у иокој душе Иаревпћеве. Немири. — Како јављају странп листови из Шангаја, и у Чен-Кјангу се народ побунио, протвв странаца аарочито против Евглеза. Сви странца из околине Чек-Кјанг морали су се

нашу помоћ не рачунају. Алп докажомојукрцахи у дађе. Пристанпште енглес-

0 блажени пишчи духом! А ако ночем г. Сава има што протпв —'кога чак п преклињатп да га заборави онда молимо — г. Сава има реч!....п да због њега не одбија минпстарске Или можда г. Иашић мисли : „Ко столице ! ти пита Саву. Он новајлија у странцц Превзлишњејшаја трудба, г. Паши— што но реч „девети у нлугу" —ћу ! Верујте ! Слободно будите сасвпм он бисе можда и примио, али ту не да безбрежни на тај рачун. А ради потстранка, не дају други људи — без пунога умирења вашег забринутог иакојих г. Сава не може опстати на трпотског срца,_ми г вад_. •>-мил . иишип-пгкопиисли, онда би.сасвим мирно спавати; Нека само бог то био само један нов доказ о њего- да да се о т к у д „д р а г и м друговој још већој наивности и тоталном впма" вашим понуде мпавстарске "сто 1 'епознавању правога стања ствари и'лаце — а они ће примити, бога ми прилика у Србији. И на то би му сеће примити, г. Пашићу, ништа се вп могло одговоритн само ово. јто не брпните, н леише ће послушати „Е, мој г. Пашићу ! Ви једнако др-;ваш савет но што би се ви икад п жите у глави оно како је било јошнадатп могли. 1883. год. Ви памтите како је онда' А пошто је наше уверење, да бп странка диктирала и заповедала сво-онп тај ваш савет испунили баш а да јим „вођама." па мислпте и сад јепм га вп иикако нисте нп давалп,

мн самп, да у руској Москви, да у целој Русијп још пма срдаца која топло, братскп куцају за далеко словенско православље; докажимо, да је велика туга и велика жалост срнског: народа уједно туга онште словенск* која се дубоко осећа у Москви — сре дишту словенског света. Црква ће се и без нас лодпћи. Но дедете да мале ним прилогом, свак по снази, уздигне мо словенскп значај п словенску заставу Москве. Црква ће се подићи п без нас, но дајте, да се нашим пожр твовањем поднгпе макар мало впше уј висину на дивноме Вадовом врху; којп; јје п без тога вис к; да се што даље види њен православпи крст, па широком об шрју; ла 30.000 далматпнских православпих Срба, гледајућн на њ;га осете, како је нравославна црква живо тело, жив органнзам, коме су сва чланови његови подједнако драгоцени Нека се сгановнпцп нограничне Херцеговине, кеје мами католицизам, где дајући на овај крст, креде духом сећајући се своје браће Р;, са и једиохгсЂга Т7еј7 вапогледу руска одзнвана слабачки позив убогих села далек т прквославног словеаск г врајичка сми рује надувеност тал јаиских, нелачкпх п других душмана пр <вославља п Сло венства, а у с»мој Моекви, у самој Ру спји да се загреје братскп словенски осећај" Тако пише г Н. Аксаков а кодико ће његов глас наћа одјека у Руспјп — впдићемо.

ко је све разорено; боје се само још да не ће помлатити све миспонаре енглеске којн се још по унутрашњостп налазе. Свакн тамо држп, да су народ раздражили на буну иротив странаца чиновници кинеокп, који страшно мрзе сгранце, а Енглезе особато. Нова крстарица. — Како јакљају енглески листови, проналазач дпдамптског топа за американску Флоту, саградпо је крстарпцу, којој је дао назив „Везув." Ои може да нрође 30 енглескпх миља зз саш и да избацује дпнамптску бомб/, кој^ наноси штеге свакој лађи на дал^ини од једпе миље. Сем тога образован је један синдпкат који енгдеској вдадн преддаже нов пдан одбране (бала. Тај нлансастоји се у томе, што се под воду намести петролеј, који се запалп кад се непријатељ прпбдажи. Умро. — У Иарпзу је умро иознати Филаптрпп Венеппј^ип у 'С!о*уну св ■ њим позпа бар :н Хпрш п позовега да код њега раздаје милостпњу. Још 1870 год., за време Француског рата он је обплазпо немачке п Француске логоре, указујућп помоћ рањеницпма. Он је нагонио Хпрша те је ноклонко један мнлион у корист својих једновераца. Венецпјани је у Парнзу врло често помагао ђаке, нарочито пољске и руске

деву и палате чланова савета десеториде, у којима су се морали налазити и три инквизитора. Печаје се нопне на леђа једном херкулском раднику и стаде дирљивим речима дражити светину, која се поред својег одушевљења, још више раздражи и њеним узвицима не беше краја. — Да живи наш дужд! Жввео наш Краљ! Не ћемо трибунал! Хоћемо Краља! Жввео Краљ Антоније Први! Ти узвици разлегали су се чаа до дуждеве палате. Масу те светине, која је једнако расла, сачињаваху љубопитљивци. Сами бунтовници и лармаџије, које је предводио Печије, не изношаху, бог зна, колико, али уз пркос тога та вика узе такав мах, каквог се нико није надао. Сав дршћући од страха и упрепашћења Алканто улети у дуждеву собу. — Пресветли господару ! — узвикну он. — Несрећа је настала! Побуна је ту! Светина вас једнако зове краљем!

Стари Пријули поскочи с места — Несрећници, шта раде? — упвта га он. — Тако ми бога, то је спремљена игра! То је срамно подметање, да коловође побију а мене збаце! Познајем ти сад руку Инго Фоскарије! Бојиш ме се и хоћеш да ме уклониш ! — Бежите, пресветли госаодару! мољаше га Алканто, дршћући од страха. — Бојим се за жавот ваше светлости! Још су слободпи задњи излази! Преклињем вас пресветли господару, бежите ! — Видиш, како мислиш о мени сине! Бегство би ме довело у подозрење! То би било глупо признати да сам крив ! — одговорн дужд. Узвици светине погмуло допирали су до дужда. — Смилујте се! Још можете! мољаше га Алканто. —Још се можете сиасти, пресветли господару! Не ослањајте се на праведност високог савета! Ово је јасно да су неколицина удесилн заверу противу вас!

— Пркосим, сине, тој опасноств! Хоћу да видам, докле ће терати тако и да ли има правде на земљи! Коме је чиста савест Алканто, тај може мирно све чекати! — Не бој"м се за се, светлости. Ако је за мој живот. радо ћу га дати да свога племенитог узвишеног господара спасем. Али с< - тражи више, хоће мог господара У том се зачу бесна вика доле у палатском дворишту. Страшно је одјекивала горе у дуждевој соби. Оружје је звектало Морала се породити борба доле између Печија, његових људи и жбира и стражара. Врага се нагло отворише. Дуждевица, по стара, достојанствена жена, уће у собу праћена дворкињом. Видело се, да је уплашева и забринута. — Шта је ово доле, господару мој? упита га она. — Бојим се да није какоа побуна! Вика узе мах. — Живио нам Краљ ! — доплрао је узви!Г, — Жзвио Антонијо Први !