Male novine

„дада?

5Р01 220

НЕДЕЉА 30. ЈУ/А 1888.

ГОДИНА II

ЖЗЛАВИ СВАЕЖ ДАН

БРОЈ 10 П. Д.

ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ : На годину.... ... . . 30 динара На по године . 16 динара На 3 меееца .... 9 динара РЕТ1Т Ј01ЈКШ Огласи јевтино, по потреби и са сликама.

МАЈ1Е НОВИНЕ дневнж лист ш свакога ПГЕТПЛАТА ИЗ УНУТРДШЊОСТИ ПОЛАЖЕ СЕ САМО КОД ПОШТА ЗА БЕОГРАД НЕМА ПГЕТПЛАТЕ - ЛИСТ СЕ ПГОДАЈЕ НА БРОЈ

ПиСМА И ГУКОЛИСИ ШАЉУ СЕ ВЛАСНИКУ „М алих Н овииа" Топлитан венад 6р. 17., за горњем спрату -к Претплата се прима код свију пошта у Србијк. *»«> ДЕНЕ ОГЛАСИМА На првој страни од петит. реда 20 пр. д., а на четвртгј од петит реда 10 пр. дин. ЛРИП05МН0 етаје 50 п. дин. од петитног реда. шж штш

За саако оглашење плаћа се држ. тз се 24 пр. д.

ВП&И ОГЛАСИ ПО ПОГОДБИ

ХАПСАИСКЕ КРАСОТЕ п. Богу хвала, ево нас баш при крају. Још једна добра хуја, и с досадном зв;ничном исправком биће свршено. Видели смо у прошлом броју каква је то „најбоља еоба", у којој таввује наш заробљени г. уредник. Сад да видимо како се с њим поступа. Казали смо већ у прошлом броју да г. Тодоровића. у 24 часа, пуних 20 сати држе закључана у загушљивој и мрачној ћелији. Вели се у исправци да г. Тодоровић „има свега што је хтео за сво.ју потребу донети". Ми питамо штоване читатеље, шта се може донети и шта се може имати у мутваку, дугачком два а широком само метар и по ? По високопарним речима „званичне исправке", мислио би човек да г. Тодоровић има све удобности, а оно сем кревета и једне столице нема апсолутно ништа у оној штенари, јер где ће ? мањ на главу себи да мете, кад и овако нема где стати, но како уђе у ћелију, мора на кревет да се пење. А како ту мора бити, где човек не може ни да се окрене људски, нити икуд може крочити макар и два корака само, па уз то још и закључан — то свак може лако замислити. Даље се вели у „исправци", „једе и пије колико хоће и шта хоће". Много би ближе истини било да је речено, да г. Тодоровић, од кад је затворен, нити шта једе нити пије. Јело се доноси и враћа или га други поједу, а г. Тодоровић једва и да умочи кашиком. Ствар је у осталом појмљива. Човек и иначе слаб, а по пуиих 20 сати закључан у оној тескоби и тиме приморан да по ваздан лежи или седи, без икаквих покрета — такав човек не може ни имати апсолутно никакав прохтев за јело (апетит). И ту је врло неумесно хвалисање полициско, како она дозвољава г. Тодоровићу да ]еде „кад хоће и шта хоће." Држати човека тако, да изгуби сваки прохтев за јело; држати

га тако, да му органи за варење буду сасвим умртвљени (више је но сигурно да ће г. Тодоровић изнети из затвора савршено раетројен стомак и оболеле све органе за варење) — па се онда хвоити како је томе човеку дозвољено да једе и пије кад хоће и шта хоће, — то је толико, као кад би коме одсекли језик а после се хвалили, како му је дозвољено да говори што год хоће и где год хоће! У осталом, веома је характеристично како се г. Таушановићева полиција чак и тиме хвали, што затворенику није ускратила и јело. Кад је чак и то врлина, а да шта ли је онда дужност, а шта ли тиранија?! „Новине и књиге и остало што год је захтео и донето му, дато му је" — прича исправка. Молићемо, шта ли то значи оно „и остало" ? Уз новине и књиге „и остало" могло би значити само хартија, мастило, перо плајваз. Изгледа да је оно „и остало" за то онде и тутнуто не ба ли необавештени помислили да се г. Тодоровићу доиста дало све што човеку књижевнику и новинару може требати у затвору. У ствари није тако учињено. Дате су му новине и књиге, и то, ваља додати, по прегледу, али која му вајда од тога кад му не даду ни нарченце хартије ни комадић плајваза, а већ о перу и мастилу и да не говоримо. Службена се исправка хвали, како се у притвору с г. Тодоровићем поступа ,,са свим по правилу и начииу". Ми питамо по ком то „правилу" и по ком „начину" сме бити одузет једном књижевнику писаћи прибор ? што значи толико исто као да му је забрањено са свим радити. Новинар и књижевник без пера — то је човек без руку; одузимате му перо, и ви као да сте му руку одсекли. Кад је г. Никола Николић, адвокат нашег уредника, ишао г. Стојану Протићу и настојавао да се г. Тодоровићу да перо и

хартија, г. Столе је одговорио : ,,Бојим се протуриће што". Г. Николић на то му је приметио : — ,,Па на што су вам онда те ваше страже, чувајте, назите, ако му баш не дате писати, али подајте му да бар човек има за своју потребу". Аја / г. Столе није никако ,,смео" пристати. Ово је веома характеристично. Пре свега ово најбоље казује за што је г. Тодоровић ухапшен. Није то опорочавање власти, но страх од г. Тодоровићевог писања. То је јасно изразио г. Столе својом зебњом: „бојим се нротуриће што год." Дакле бојите се. Дакле г. Тодоровић не треба да ,,протури" ништа у новине док је ту бив. краљ Милан. Ту је, дакле, сав значај овог вашег насиља. Па онда оно „протуриће". Каква стидна реч за једну владу, која хоће да парадира као слјбодоумна. Прво, та се јадна слободоумна влада боји јавне речи. Друго, код ње уредницц морају да „протурају" у сво] лист, јер им она не да да раде слободно и редовно. А што, рђе од рђаковића, да један П. Тодоровић мора „про турати", кад нема ни једног закона, ни једне еаредбе, ни једнога правила, које би му забрањивало да ради баш слободно и отворено на свом лиету, и ако је у затвору. Један Крашевски , осуђен за велеиздају, за шпијунисање спољњем непријатељу, и њему крута и солдачка пруска влада ипак дозвољава, да слободно може писати у затвору што хоће, и те се ствари одмах штампају. А тај Крашевски баш је нером, писањем учинио велеиздају. Оно што допушта назадњачка пруска влада једном велеиздајнику, то не да српска слободоумна радикална влада једном простом иступнику. Па онда, две и више године, за све време свога тамновања, осуђени чланови главног одбора имају слободно сав писаћи прибор, и могу писати што год хоће. Наравно, није им допуштено да то издају на поље без прегледа и одобрења, али колика је

олакшица то што људи могу бар за себе писати. И оно што је реакционарна Христићева и напредњачка влада за све време давала за велеиздају осуђеним члановима главног радикалног одбора — то слободоумна радикална влада не да једном г. Пери Тодоровићу, осућеном за иступ. Гг. радикали у власти, где вам је образ, црн вам био, као и што је, кад можете овака насиљп чинити. За што у првим данима нове јадне уставности наше дадосте црн, гнусан пример, како се поред новог Устава са српским уредницима може поступати као с бесправним личностима. Каква вас права невоља нагна на ова безакоња ? И чиме ћете, несрећници, правдати та насиља своја ? Како ћете образложити за што сте мимо устав и законе одузели перо једном човеку од пера ? Кад вам ни један закон, ни једна наредба, ни један иретиис министарскиие даје ираво на то. Јест, одузимање пера г. Тодоровићу то је чисто и просто голо насиље, с ваше стране, ни по једном закону то нисте могли, то нисте смели учинити. Да ништа друго нисте учинили само за једно ово насиље потпуно сте ззслужили да вас цео свет с правом назове насилницима. Ово је насиље у толико руж није, што се врши над јадном слободом која је данас тако опште призната — над невином слободом писања. Оно је у толико ужасније, што гавршите ви радикали, јучерашњи новинари, ти несрећни Коста, ти црни Стојане, сви ви који сте јуче тек изашли из редакције. Нека вас је стид! Грех и црно проклетство на вашу душу, што тиранима слободе дадосте тако страховит пример, јер кад овако радите ви као слободноумни, шта ће остати реакцији кад она једном овлада. Она ће онда рачунати да је у праву, да исече руке и вади језике српским уредницима. Схид и црни грех на вашу душу што џелатима слободе нацрависте голему радост и весеље !