Male novine

но чињене. Да је тај минерал распрострањен но једној врло великој површини — неке 3 или 4 ииље колико знам — то је извесно; али ја нисам видео ни на једном месту толику концентрацију руде, која би ме оправдала кад бих казао: дајсусрп ски живини рудници нека велика драгоценост." Узимајућа у обзир: 1 да се руде живине појављују не само у околини Авале и Рппња, но и на другим местима у Србији; 2 да су оне и код Аваде и Рипња на много више, а не само на неколико енглеских миља распрострањене; 3 да је Фактичким радовима рударским консгатовано, да се руда живпна не само налази у веома разним нивоима, но да је до сада констатовано у висинама од преко 200 метара; 4 да је неирестачим радовима]рударског друштва „Авала" констатовано не само да руда живина у овим руднацима покачује скоро у свима нивоима тевденцају месгимичне јаке концентрације, но да је она, и што се своје средње садржине тиче, веома повољно ситуирана; 5 да је досадашњим радовима у рудницима друштва „Авала" конставано, да ова теаденција за концентрацијом за сада са дубином расте; 6 да су баш резудтати у прошлој ј889 години у рудницима друшгва „Авале" веома повољни, као што се из извешгаји и биланса друштвеног види; 7 да отвараља ночих пзданака рудних у теренима друштва „Авале" п ра^ови у њима само потврђују добре резултате, стечене у првимрудницима истога друштва; 8 да се топионичка постројења друштва „Авале" шире и множе услед све веће продукције; 9 да су радови рударски на живи „Рипањског рудничког друштва", коме је председник г. Клифтон Шилд, недовољни били мссеца октобра пр зод., ге да би могао са довољним Фактима и нужним ауторитетом дефинптивно говорити и о својпм рудницима, а камо ли доноситл онако одсудно и неповољно мњење о свима српским живиним рудницима, које он вв познаје, и 10 да су чак у сразмерно малој размери вођени радови „Рипањског г 'ударског друштва" наживп почели

својим последњим резултатама даватн у неколико деманти горњем тврђењу њиховога председниаа, и да само од енергпчности и увиђавностуираве „Рипањског рударског друштва" зависи, да тај јденанти буде и потпун: Министарство нвродне привреде, позвано земаљским законима, да се брине о здравом развитку земаљске индустрије, по својој званичној дужности, а на основу свега гореиздоженог Фактичкога стања ствара и званичних извешгаја, изјављује, да тврђења г. Клиф она Шилда у горњем извештају, у колико се она на живнна рудишта односе, не одговарају садагањем стању ствари на осталим рудиштима живе у земљи, и да она противурече свима досадашњим постигнутим п чисто рударским а п економским резултатима у рудницима живе друшта „Аваде." * Стање воде код Београда аа и 20 21 Април 1890 године. Код глаз. царин. 5 19 м. — 5 39 метра. Пролазиспод >)ос. жел. 8 80 м. — 8.60 м Придошда за 24 сата 22 и 20 - 42 еант.

П0М03ИМ0 СЕ САШ!* Уредништву „Малкх Новина"

Господине Уредниче! Да је стање у н шој земљи данас доиста такво, да може и код најнитомијих људа праведан гњев да пробуди, и најжешћу осуду изнуди, ја ћу бити први да сведочим. Али, да то стање даје право ма коме од нас, да од једног зла прави два, да, рецимо, од јавне речи, од јавне штамае, прави јавну пачавру, а политичку борбу и утакмицу претвара у јавни циганлук — то, Госнодане, ниИ сами уверени да јавној речи ни најгори душмани њени не могу никад толико нахудити, колико тешких рана она може задати оама себи, неодмереном употребом онога светог права кбје се зове неограни чена слобода јавнеречи, ми радо дајемо места овоме протесту ау једном од првих Оројева и сами ћемо опширно проговорити о овој ствари. Руковођени жељом да наша штампа до и с т а постаке она друштвека снага, чија се глас М0 Р а чути и о ком ее мора рачун водити, ми освћамо горљу потребу У толико јаче што је наша шгампа ј често једино уточиш те) доброј а праведној ј али гољеној ствари. црим. Ј г р.

сам чуо ни видео ни у оној прекоморској реаублицн америчкој, у којој се људи и странке служз најширом, на и најиретеранијом, слободом пера. п говора. А нисам чуо ни видео то, Господин 1 , уверен сам, за то: шго (дозволите ми израз1 јавни цнганлук и није сдобода — нит' је њена слика и прилика — нег.', баш на пр >тив, најцрњч наиасг, разарат и саблазн. Госнодине уредниче, а ви и цела Србија сте ми сведок за сву ону жестину и горчину осуде коју сам, као политички противник нанредњака. изрекао над грешним приредпоцима четрнајестог и иетнајестог Маја, над посредним, као год и непг.среднпм, тајним као год и јавним, виновницима онога грозног призора, а још грознијег злочпна, у сред српске престоаице. Ви ћете се сетити да сам онда и одмах рекао — што сад ево и по стоти, в«љд«, пут понављам — да арави страдалник и мученик она два црна дана у домаћој историји иашој, наје Мвлутин Гарашапип, ни његова странка, него онај Устав Српски који смо ми жудао чекали н једва дочекали, п који смо сузама п уздасима читавих покољења, а крвљу и гробовима толиких бораца и родољуба откупиди! Са истим — ведим са истим — убеђењем, Господане, ја данас јавно тврдим: дв напредњаци, одиосно, органи њихови, као „Ма.ги Лист ." а по некад и „Домовипа и , не би.ју радикалеирадик. странку, него бију з латну словоду јавве речи Србинове кад се јављају у оиако орљ-.воме руву, а са опако иедостојном садржином — као што је она — један пример само да иаведемо — с т о ш е с т о г броја „Мчлог Листа "*) А да још јасни.је обележим гледпшге на које се у овом моменту, као члан опозиције, стааљам ево ћу још само толико да речем: да, као год што сам у своје време устајао и устао протнву једног Драгише Станојевића кад је познатим, револверским, стилом и тоном напао Мплутнна Гарашанина, тако данас, днжем глас противу напредњачких „Либерал"-ских, и сваких других бестидниаа у пашој штампи, и молим вас, Господине уредниче,да ми будете друг у одбрани— не ради, када и њихових зала — јер н ја њих оеуђујем и ја прогив њих војујем — него у одбрану части, обра*) Вијји уводни чланак: ,,Посланица оцима отаџбине".

за, достојан".теа, тих најввших и најскупљих интереса српске јавности, у одбрану праве светиње свак >г свесног народа, уодбраиу праве слободв! Сам апел овај, Господнне, ја управљам на вас као новинара. и за то: што ериска штамча треба да докаже, д^ уме саму се5е да брани ла она уме гре иник! своје роЏним бачем да шиба и казнн, а да јој нпсу за то потребне ни оне куле од полицијских „тужаба", ии ове „ћелије" и „ансане" ко,;е јој данас сила и власт .једног Таушановаћа спрема и отвара. Дакле, господине уредниче, Помозимо се сами! Београд 20 тог Априла 1890 Никола С. Јованови^ „Американац". —зј; -Ј> >»■ ИЗ СРПСК0Г СВЕТА! — Адреса. Карловачки српски народно црквени сабор послао је цару аустријском оваку адресу; „Верво одана народно-црквени еабор, који се усљед превишњег одобреља Вашега Величапства дана 12 (24.) априла о. г у Ср Карловцима састао, да обави избор карловачког архиеиискона и српског митрополита натријарха и св >ј избор саопшти преузвишечом госнодину краљевскоугарском мпнистру председнику радц тога, да му псиослује највишу ногврду, пе може иа иио, а да нре свега не да израза својој великој радости, што је овим редовнвм састанком саборским сгупала у живот она велеважна одредба саборског устр >јстви од г >дине 1871., којом је иернодицатег сриских пародво-црквенах саб?ра установљен и оспгуран. „Овим најновијим чином очинског стараша В^шег Велнчанства за благосгање и наиредак српског нарОда, даје н онет могућност његовоме заступству у стварима цркве, школе^и на ове одиосећих се заклада да настави свој благотворни рад, који ће створити сталне услове за одржање и развитак наше закЈНито ујамчене народно црквене п втономнје. „Овај иалив вдадарске милости утврђује овај верио-' данн српски народпо-црквенч сабор у том уверењу да је највиша воља Вашег Величанства, да се од толиао год н занле-

ВРВАВАГОДЕНД (Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ

(67) Онако у мраку из кревета проговорим још неколико речи с нријатељем, а за тим убрзо обоица заспасмо. Тада је могло бити тако око часова. 3 Но1)НИ Л 0 8 Колико сам спавао ? Мало? мкого ? дуго ? кратко ? — пе знам нп сам, тек знам толико, да сам био у ирвом најслађем и најдубљем сну, када ме на један пут трже брзо и јако лунање на мој прозор с улиде. Ду, ду, ду... Перо!.. Ду, ду, ду.,. Неро Перо! . Ла скочим и онако дремован. са : а •

твореиим очима, још и ненробуђен нотпуно, нриђем нрозору и унитам: — Ко је ? — Перо, јеси ли ти? — упита глас споља. — Ја сам. — Огвори! — одговори исги глас. Мени се по гласу учини да је ово г Јзаја што ме виче и то сам тако тврдо држао, да ми не наде ни на намет да што посумњам. С тога пробудим иријателЈа и рекнемму: — Миленко, иди, бога ги, отвори капију, лупа Ђаја. Он устаде и оде да отвори, а онако сањив мислио, каква ли то гонп Ђају да долази у ово доба. бити да има што одвеК важно. Мислећи тако и лешкарећи у кревету, мене, оаако мртва дремна, онет ноче савлађивати сан. Миленко се дуго задржа. Ја но чеках мало, пајошмало, па онет још мало — аја! Миленка никако да се врати. Најпосле ми би и чудно. „Где ли се тај толико забави ? И да ми је знати шта еад њих двоје ћућоре тамо ио мраку!" — рекием ја у себи, јер сам једнако мислио да је Ђаја дошао. Кад ми се чекање у-шни одвећ дуго, доће ми на ум да устанем, да сам видим тнта то би од човека. Но у којн мах ја

поумих да се дигнем, у предсобљу се зачу зведкање тесака и труикање и суљкање миогих ногу. Чу се и уздржаио шапутање, Ја на један пут ирогледам и моје дремке о ме час несга. Ствар је била јасна : — Полиција је ту!

* * *

,ја сам нужда Мора

На врагима се зачу кудање. — Уну тра! — викнем ја. Врата се о гворише полако, на нрагу се указа члан нолиције, мој земљак, г. Мијаило Симић, с иисаром једпим полиције. (Тек кад угледах овога писара би ми јасно, како сам се могао преварити да ме зове^Ђаја. Ћатин глас био је налик на Т>ајин). За њима је ишао мој Миленко пренеражен и блед. Кроз отворена собна врата видела се у предсобљу гомила жандарма; било их је 7 8 на броју. Члан назва бога. — Које добро, земљаче, — уцитам га ја, подигнув кревета. — Па, ето... доћосмо ! јаило улазећи у собу. (Наставпће се) ■ - - ■ ■■

у ово доба? се мало из рече г. Ми-