Male novine

ТЕДЕФОН ПЕРЕ ТОДОР0ВИЋА ХЗ©

5Е0ГРДД, ПЕТДН 11. ОНТ0БРА 1902. ГОД.

ТЕДЕФ0Н УРЕДНИШТВА 220

ЦЕНА ОГЛАСИМД

ДКНА ДИСТУ За СрГшју: >здина 6 мес, 3 мее. дин. 9 див. 4-50 д. За етр. зенље: *ина к> мес. 3 мес. ®*ин. 20 дин. 10 див. у здату. босму и Херцеговкну: дина 6 мес. 3 мес. ?,> жруна 15 кр. 7*50 иМЕД. ВР. 5 П. Д.

ПРВЛ СТРДНД Петит ред . . . 20 п. д. 1ЕТВРТА ОТШЦ Петит ред . . . 10 ц. д,

ВЕЛИ ОГЛАСИ по погодби

Припослано од реда 1 д. Рувописи се не враћају Стари број 10 п. дид

1Е РЕТ1Т Ј00КМА1

ГОД. XVII

руско-турском рату јако се био замерио Лорду Салисберију".

тан, што може имати и неког историјског значаја, и на дослетку што од седам лида, који су за њ знали, живи су данас само двојица — г. Филип Хриетић и ја! Једнога дана крајем Марта или почетком Априла 1876-те године (не знам тачно датум јер немам моје белешке при руци) добијем позив од ондашњег дипломатског агента Велике Вританије у Београду, Гдна Вилијама Вајта, да на сваки начин дођем то вече да код њега ручам. „Желим да вас упозпам с једним интересантним Енглезом, који је данас из Дариграда овамо стигао, а доћи ће да с нама руча и наш пријатељ г. Филип". Тако ми писаше г. Вајт. На ручку осем домаћина никог другог није ни бто" до г. Фиглипа Хрисгића, мене и — Мистер Бутлер Џонстона. После ручка, кад смо дрешли у собу за пушење, г. Вајт је први узео реч. „Ја познајем гдеа Џонстона одавна. Могу за њ рећи да је уентлман, да дакле не ће говорити ништа

о,4 нашега редовиог дописника)

ЛОНДОН, 7. октобра. Последњи мој допис заслужио би да се назове Фривол ним, и ако није без тужних одјека, које несрећа оних што сградају изазивље. Ако ми тре,ба ту лакост срца испаштати, данас ћу овим дописом да је испаштам. Пишем вам са тегобним и растуженим срцем. Ово не зато дгго имам да вам испричам трагични крај једног човека, кога сам лично познавао, и који је некада имао у руци својој све чињенице и услове за срећу и славу; него зато што ме његова трагична смрт подсећа на један догађај, који ја у мојим успоменама чувам црним Флором обвијен као један од многобројних доказа, како смо ми, Срби, један народ који среће нема! Али прво да вам изнесем трагедију тога једног човека.

Данас су лондонеки листови донели овај телеграм из Па-

риза: „Г. X. Монро БутлерЏонстон, унук лорда Дунбојна, некадашњи милионар, и члан Парламента за варош Кантербери, умро је синоћ на пречац пред апотеком Хогса, близу Плас—Вандом. Био је пошао на пошту да нека писма преда.

коначно упропастио кад је турској влади год 1877. позајмио двеста хиљада енглеских лира (пет милиона дииара)! Да јој ту суму позајми он је продао своје земље у Енглеској, као и слике рађене великим вештацима. Својим држањем у

глеску владу, јер је тешко било у сваком поједином случају доказати, да он није тајни агенат енглеске владе, поред све срдње и одрицања њеног. Ово што ћу сад да вам причам чиним поглавито стога, што је догађај по себи интересан-

о чему еије убеђен да је онако. Могу додати да знам да је добро виђен и на двору Султановом и на Порти. Морам да додам, и молим вас да то узмете к знању: да ја лично као Вилијам Вајт уводим њега, мога личног пријатеља, к вама

Једно <Цз=^ Пророчанство (ИСТОРИЈСКИ РСМАН ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ) (122) (нАСТДВ &к) Још позадуго Каиетан-Миша и Гарашанин саветовали су се шта им сутра ваља предузети и како ће се држати они и њини људи и у Скупштини и ван Скупштине. Када су се о свему томе договорили, онда Капетан-Миша одасла своје момке да викну неке советнике, а некима да однесу писмене поруке, које је ту укратко написао Гарашанин. Сам Гарашанин седне на кола и оде још те вечери Вучићу, да му јави о одласку Карађорђеви-

ћевом у град и да се и с њим договори како ће се сутра држати и с чиме ће изаћи пред Скупштину. Гарашанину се чинило да је Вучић у последње време почео врдати и тражити додира с млађим, елободоумним људима. Стога је сад Гарашанин сам лично хтео да види право расположење Вучићево и да га притврди, да остане у заједници с њима, а да се не цепа и не иде међу млађе слободњаке, где му није место !.... * * * Док се све ово дешавало у логору старих државника, мла1јИ, слободоумнији људи нису дремали. Грујић је први чуо да је кнез побегао у град. Он

је био свратио у стан Милована Јанковића, да се ту нештодоговоре, каднаједаред дотрчаше 2 — 3 Веограђана, који су стражарили око Калимегдана и донесоше неочекивани глас, да је кнез утекао у град. Ови Веограђани нису били баш потпуно сигурни, да је кнез био у колима, али они су познали кола и коње, и видели су добро, да су у колима била два човека, кад су у град отишли, а после се отуд вратио сам Гарашанин. Да је ту био кнез Александер највише их је утврђивало то, што је кочијаш био кнежев и то онај кочијаш, који увек кнеза Александра вози. Но још ови људи нису били

ни довршили своја причања, кад дотрча један момак БашкалФића, који се клео свим на свету, да је својим рођеним очима видео кнеза Александра, када је изашао из кола пред пашиним конаком у граду. Тај момак био је послом у граду, код једнога ОФИцира турског. И баш када се отуд враћао, сретне уз пут кола кнежева. Одмах му се учинило да су унутра кнез и Гарашанин, али, да би се потпуно уверио он се полако врати натраг и лепо је видео кнеза, кад је овај изишао из кола и ушао у двор пашин. Мало доцније Гарашанин се вратио сам у колима, значи, кнез је остао код Турака. (Наставиће се)