Male novine

Телефон Пере Тодорозића 136

БЕОГРАД, ПОНЕДЕЉАК 13. ЈАНУАРА 1903. ГОД.

Телефон уррдпиштва 226

ЦЕНА ЛИСТУ; ЗА СРБИЈУ: Година! 6 мес. I з мес. 18 дин.| 9 дин. I 4-50 д. ЗА СТР. ЗЕМЉЕ : Годинај 6 мес. |з мес. 40 ДИН .ј 20 ДИН. | 10 Д. ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИПУ: ГодинаЈ 6 мее. I 3 мес. 30 кр. | 15 кр. ј 7-50

IЛ »ОЈГ 5 ПАРА

ЦКНА. ОГЛАСИМА ПРВА СТРАНА Петит ред 20 п. д. ЧЕТВРТА СТРАНА Петит ред 10 п. д. ВЕЋИ ОГЛАСИ ПО ПОГОДБИ ПРИПОСЛАНО ОД РЕДА I д. Рукописи се не враћају Стари број 10 п. д.

БРОЈ 13

КШНЕ 2Ш1ДО6

Директор и власник ПЕРА ТОДОРОВИЋ

1Е РЕТ1Т Ј0иВНА1

РОД. XVIII

15.000 Динара , ^ У СУМАМА ОД ПО

5.000 Динара

дају се под интерес на непокретно имање. За услове и остале погодбе обратити се г. Ђоки Карајовановићу, овд. адвокату са канцеларијом у новој Савчићевој кући на варош капији. 9

ЈЈСадоеан разцор |Српство на Приморју преживљује тешке дане. У бсрби с туђинштином и небраћом Хрватима оно има још једну најтежу борбу, борбу међусобну. До скора сложни и споразумни, као што приличи рођеној браћи, сад је међ Србима на Приморју настао раздор и песлога. И место да се сви слошки бране од напада туђинштине и Хрватства, они сад немају преча посла но да се гложе међу собом, да у тој узајамној борби један другог сатиру, да се политички уништавају и онеспособљавају за борбу у корист своје рођене куће, у одбрану српске народне ствари. Непријатељима је Српства ово стање међ Србима на При -1 морју таман добро дошло, те ће своје интересе, супротне и; непријатељске српским народ-1 ним интересима, истицати и о стваривати на штету ових последњих, јер у међусобној борби и завади на њих неће имати ко да мисли или ако и мисли неће их моћи успешно бранити и одбранити. Ето какви су изгледи за српску ствар на Приморју. Веома жалосни и неутешни. Ми нећемо улазити у суштину те заваде, нећемо истраживати узроке њене нити кривити једну а бранити другу страну, јер налазимо да у питањима о вакве природе код наше браће ван граница Краљевине, није ни мудро ни корисно да се мешамо у њине чисто домаће ствари и да стајемо на страну једних против других. Не! Ми сма- ј трамо да нам је дужност све ј појаве ван граница посматрати' с гледишта општих српских нн-1 тереса, па нас оно и сад руко- ? води да говоримо о овој жа-

лосној појави међу приморским Србима. Дубоко жалећи што је међу њима дошло до таке заваде и раздора, да су се поделили на две стране, од којих свака има свој орган у штампи, ми им указујемо на опасност која прети тамошњим српским интересима од такве њихове заваде и узајамне борбе. А чинећи то, циљ нам је да и они сами увида ту опасност, па да се братски измире и сложе, и заједнички прегну на рад око одбране и заштите тамошњих српских интереса, који су са свих страна изложени опасности, а у овој међусобној братској борби још и већој опасности. С тога је наша искрена жеља и наш братски савет приморској браћи Србима, да се окану ситних задевица и личних амбиција, но да пруже један другом руку измирења, те да се сви ухвате у братско јуначко коло за одбрану тамошњега Српства. То су наше жеље и наши братски савети и радовали бисмо се, кад би наш глас био и послушан, а овај наш глас је и глас и жеља све браће из слободне и независне Краљевине Србије. ЈГпкца из Софије Шта веле Маћедонци ? Пошто се цела ствар у главноме окреће око Маћедоније и ње се тиче, вредно је било чути и разабрати, шта у овим приликама мисле и суде сами Маћедонци и како они гледају на догађаје. У тој намери ја сам се у Софији састао с неколицином маћедонских првака и с њима дуго беседио о сувременим приликама и изгледима.

У њиним погледима има разлике, али има и повише тачака, у којима се сви слажу. Ми ћемо овде истаћи општи утисак, који смо добили у овом општењу с Маћедонцима. * * * — Шта мислите, какав ће бити крај краја овога вашег маћедонског покрета ? — Какав ће бити крај, то је у Божјој руци. То нико у напред не може рећи. Али што се тиче нас, Маћедонаца, ми смо загазили у дубоке воде и више не смемо и не можемо натраг. Овај покрет или мора донети какве стварне крупне ресултате и тековине за Маћедонију, или, ако то не буде, сви ми морамо дизати руке и више се не смемо ни појавити на овоме пољу. И сада је веома тешко било покренути народ на борбу. Али ако ова борба не удохЈедека до краја и не донесе колико толико побољшање стања у Маћедонији, народ ће изгубити сваку веру и нико му више неће смети ни да помене о каквом покрету. — То онда значи, да ви ни пошто не смете напуштати садашњи устанак и да га морате јјпродужити по сваку цену приметим ја. — Сасвим је тако, — прихвати мој сабеседник. — Јес ми морамо уложити све, жртвовати све, да овај устанак на пролеће плане што живље и јаче и да запали целу Маћедонију. — Али ако то не хтедну Бугарска и Русија ?... Ако вам оне најозбиљније заповеде да сваки покрет обуставите ? упитам ја. — Не верујем да ће дотле доћи. Бар што се Бугарске тиче, она зна право стање ствари у Маћедонији и јамачно неће тражити од нас оно што је немогуће — неће тражити да ми сами себе уништимо и закољемо. Али, најзад, баш и тако да буде; баш да и Русија и Бугарска најозбиљније траже мир — мира неће бити. Ми нећемо, | не можемо и не смемо мировати. |Ми смо започели борбу и мора.чо је истерати до краја. РеI султат ове борбе мора бити: пли маћедонска автономија, или ! коначна пропаст наше револу'ционарне ствари. Јер, опет вам ! понављам, ако ми сада не успемо, ! народ ће изгубити, сваку веру

и нико га више не може покренути на устанак. — Па ипак, могу се стећи прилике тако, да ви морате обуставити своју бунтовну радњу. Замислите случај, који није ни мало немогућан. Замислите да Турска стави ултиматум Бугарској или: да потпуно затвори своју границу и пресече упадање бунтовних чета из Бугар!ске, или ће Турска кренути огромну војску, да једним ударцем сможди Бугарску и да затвори само врело, одакле потиче |ПОк.рет маћедонски. А ви знате, јда би Турска ту своју претњу ! могла и остварити. Па зар ви ни у том случају не бисте пристали да покрет обуставите и да Бугарску спасете од те големе опасности? Јер ваљда и ви нисте у заблуди о томе, да би Бугарска у истини била просто смождена, кад би је Турска озбиљнс капала. Тако би, дакле, вама остало да бирате једно од двога: или да прекратите даљи устанак, или да изложите Бугарску најтежим опасностима. Такав стицај прилика врло је вероватан. Па зар ви ни тада не бисте обуставили покрет ? — Ни тада, ни тада! Чак ни тада! — Сумњам! Зар да пустите да Бугарска буде смождена; да је Турска бије на бојноме пољу, и још да јој натовари тешке ратне контрибуције и отплате?! — Чак и то!.... И Грчка је била бијена на бојноме пољу, и она је платила тешке ратне контрибуције, па ипак Крит је добио своју автономију и данас сутра биће саставни део грчке краљевине. Ако није друкчије пристали бисмо вољно да сасивм тако буде и с Бугарском и Маћедонијом. Из Народа Благодариост. Господин Министар Просвете и Црквених Послова Лука Лазаревић приликом посете Учитељске Школе у Алексинцу, 20. децембра 1902. године, у друштву са г. Петровићем, сестрићем Њеног Величанства Краљице Драге, изволели су поклонити сиротним ученицима ове школе по двадесет динара (свега 40 дин.) — на што им управа у име наставника и ђака изјављује своју топлу благодарност.