Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

80

После тога, вели се, да сам млого трошио... Па јест, ја сам трошио, када сам имао. Када нисам имао ја сам гладовао. Тако је обично у сиромака... Изводи се чак и то, да сам лагао и врдао на испиту... Е па, господо, није лако код полиције... Гурну насу некакве грозне апсане. Унутра мрачно, влажно. По неколико дана не видимо сунца, нити чујемо живе душе. На вратима шиљбочи нам жандар.... Ја му вичем, да ми пусти мало више ваздуха, а он ми показује бајонет на пушци.... На ногама ми је опет гвожђе.... Чим задремам ноћу, оно стане звецкати... Ја се тргнем, и тако никако не могу да заспим... После нас изводе на испит.... Тамо нас држе по два три сахата... Чиновник полицијски пита ме час ово час оно. Па наравно, да се морам збуњивати....

Председник: Шта велиш ти Казаче на тог

— Е па шта ту да вам кажем. Ја ништа не знам за ово дело. Онај шешир није мој. Не знам чиј је — тек мој није... У осталом, шта могу да кажем, када нисам крив....

Председник: Петре, где ви био оне ноћи између 17 и 18. Октобра 2

— Где на другом месту, него у мојем квартиру.

Председник : Имашли доказа 2

— Имам. Казак је са мном заједно у једном квартиру.

Председник: А има ли још ко да знаг

— Има. Ено је моја газдарица, она праља Францика.

Председник: Је ли то истина, Казаче 2

— Јесте, бога ми, господине.

Председник: Чиме си се, Петре, занимао 2