Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

15

вене са зеленим као лист паразитима (чанколизима, наметницама), по стаблу обрасле меком маховином, а доле опкољене густим, прљавим, ароновим цвећем и жутим коралним печуркама, до којих није никада допр'о радосни сунчани зрак. Нигде једног педља земље, који није обасут свом красотом природе. — Ах, да страховито ли је сјајна ова красота!

Уобразиља, песничка Фантазија није довољна да то изради, морају се узети бројеви у помоћ. Два пута два науке (тј. рачун — то канда је Јокају омиљен израз, у овоме роману употребло је ту реченицу више пута) баца нешто светлости на овај предмет. Сав угљен једне данашње прастаре шуме, односи се ка угљену оне шуме, која под данашњом лежи, као седам линија према двајест-једној стопи; помножи сад данашњи угљен са 432 јучерањи је пред нама.

И доиста, ова земља потребовала је горостасних становника. 'Туда не би могла ни једна друга животиња да се вере, осем миша, који кроз ситу промиче и мајмупа, који са гране на грану скаче, — да онај свет није имао малута.

Обитаоци јучерање: света беху већином дебелокожари (Расћудеттае). Неке мање животиње ове врсте прешле су у данашње доба: слон, носорог (риноцерос), нилски коњ, тапир; сви су они црни, слабо длакави, са дебелом оклопном кожом. Голијати пређашње периоде находе се већ под нашим ногама у иловачном слоју: — сиватеријум, са своја четири рога дуга два хвата, од којих, два су рога оборена напред а два назад;