Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

45

корито; постепено га пуни и све се више пење, док не дође донде, где настаје светлија боја стубова. Ту онда вода застане и не миче се читава два сата. Тад почиње опет да опада, на скоро опадне са свим и повуче се у тајанствене провалије из којих је и дошла. У заосталом муљу находи се често ћилибар и зуби од морскога пеа, сведоци шума и морских дубина.

Пловац чека, док море са свим не усахне и он не остане на дну.

Посљедњи црни талас ишчезе полагацко у провалију каменог угљена.

Човек скиде хаљине и обућу и оста само у плавој кошуљи и у гаћама од грубога платна. Онда припаса свој кожни џеп, мету у њ' чекић и длето; учврсти о свој појас девијеву лампу итако спремљен шмукну у уску доњу провалину.

Он следује усахнулој води.

То су ходници у палати смрти, по којима он емело корача. 'Греба срце да је од камена а чело од челика ономе, који се усуђује ту да ходи сам и да се туда вере и спушта, те да покуша испитати са седам печата запечаћене тајне и закуцати на капији успаваног — на хиљаде година пре — чуда вечне природе.

Он се усуђује то да чини.

По читав час проведе доле, а кад што боме и два, на и три часа.

Да је имао кога, који га дотле очекује, — жену, дете, момка илп пса, они би очајавали због његовог дугог изостанка.