Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

91

штину, спази одмах има једноме име Евила. Слова беху плава, а она два срца над њима црвена.

Био је то један од најпнтелигентнијих (најразборитијих), најприљежнијих радника. Звао се Петар Сафран, но код својих другова имао је надимак: — „људождер“.

Овај човек давно је обратио на себе Иванову пажњу, због свога чудноватог понашања.

Био је то човек ћутљивац; није волео да се препире и свађа. Кад су га задиркивали, исмевали, чинио се, као да ништа не види, као да ништа не чује. Никада се није ни на шта тужио, а са својим друговима није одлазио ни у цркву, ни у крчму,

прам деце имао је особиту антипатију (одвратност). Чим би му које дете дошло ближе, појурио би га, искезио би зубе и бацао би се за њим с оним, шта би му управ' пало пре шака. Па су га се деца и бојала. Жене су криле децу своју, чим би га из далека само угледале.

У осталом с њиме је могао сваки изаћи лепо и лако на крај.

Иван је сад дознао, шта је хтео да знаи упути се кући, где је стајао пред вратима све дотле, докле се радници у гомилицама упутише оближњој цркви сеоској. Виде и Евилу међ' њима.

Он ју је већ гледао хладнокрвно и са испитујућим погледом, утврђујући у себи знанствено, да сав карактер овога лица отуда долази, што садржава у себи особине више њих раса. По Кивију има таких раса три, по Блу-