Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

РА. АЛ

татарека, робови Мамајеви... Стид ме хвата од вас, оци и праоци моји!..

И румен стида обузе његово пуно лице.,. Он погледа на Владимира Андрејевића, и е нова заетидивши се, окрене своје лице од њега...

— Шта ти је велики кнеже2 зачуђено запита га зладимир.

— Стидим се, друже... Осрамотили емо се, као загонетно одговори Димитрије.

— Чиме смо се осрамотили кнеже 2

— Робовањем Татарима...

Владимир разуме свога друга, и уздрктавши, јако стеже балчак на свом дугачком мачу...

— Да оставимо наше кости у боју, мртви се не стиде, дрктећим гласом рече он,

— Амин! Да жртвујемо наше главе за гробове наших отаца и за част нашу.

Кнежеви изађу за тим на пијацу, где се свршаваше молитва и водоосвећење пред војском. Гласно и сложно певаше сво свештенство, просећи у Господа православној војсци „на непријатеље победу и одољеније.“ Глас звона разлегаше се на свима црквама московеким, којих тада не беше много, и овај глас, чињаше се, као да напаја душу косматих ратника одушевлењем, који разумеваху важност овог одсудног тренутка, који их чекаше на бојном пољу. Многи образи беху поквашени сузама.

Кад су и кнежеви били покропљени освећеном водом, и кад се започе опраштање — „последње целованије“, тада цео Кремаљ зајеча женским плачем и јауком. Највише је плакала велика кнегиња Јевдокија. Њене лепе жаркасте очи. беху се надуле од плача. Загрливши својим лепим рукама свога милог кнеза, и гушећи се“од суза, она шаптате својим уснама: „на ком мене младу остављашг%..