Među svojima : roman

МЕЂУ СБОЈИМА 125

Учитељ немоћан, ражљућен, лупи шубаром о тле. Одиже руке изнад главе и јекну:

—- Нека све ђаво носи!.. Нећу их више ни Ћерати.

Десанка победнички затапша рукама.

= До ђавола! — брекну учитељ промукло, купећи камење и гађајући живину где коју стигне.

— Зашто сте то учинили 2 — благо је прекори Миле, примичући се. — Рашта 2

Она пркосно одиже главу и севну. очима.

— Фато што хоћу, — одговори јогунасто. (Синоћ, док се још нисам ни одморила, одмах ми почео да говори о послу, о својој живини... Одмах товори и о некаквој пензији... А мене да задржи овђе, у овој пустињи, да кубурим са прљавом дјецом касабалијском.

— И остаћеш, = промумла учитељ некако инапа = Мораш!

А ја ћу тако, свако јутро, пустити ту твоју менажерију ... Нека сву башту изгазе и пониште. Пуштаћу док ти не додије, док ме сам не оћераш.

Желећи да спречи даље препирање и да окрене разговор на друго, брзо га запита:

— А куд сте пошли 2

Мили се учини као да тим питањем хоће да га прекори: зашто се свратио и наметнуо се... Да се оправда, мирно јој одговори:

— У шетњу.

= Чекајте... И ја ћу!

Па зграби шешир који још лежао, одбачен, на. грму и, не погледав на оца, окреса јаче:

= Хајдемо!

Испочетка Ћутали обоје. Он лагано корачао, полако размахујући штапом око себе и ударајући по младу лишћу. Она, накрививши главу према десном рамену, певуцкала некакву нову песму.

— А Ви... Мислите ли овђе остати — изне-

нада га запита, чистећи сан од чичака, који се залепили при рубу.