Među svojima : roman

~ =

МЕЂУ СВОЈИМА _- - 141

и са завишћу. ПЏонеки се усуди и да се простачки накашље за њим, да отпљуне. И нека жена, радознало извирујући иза каната, прекорно заврти главом према њему... Није их ни погледао... Шта му могу те мале, ситне луше2.. Зар да му они прописују како ће да живиг.. Заустави се пред школским прагом. Погледа унаоколо, неби ли кога опазио. Никога. Покуца на врат ухвати за голему

штекавицу. Затворена. Зачуди се. Прислони се ра-

меном уз канат и поче ударати... Нико се не јави.

= До Ђавола, гдје ли су овог — запита одмак= нувши се мало. — Зар још спавају 2..

Не знајући шта би друго, одлучи да сам мало прошета. Кроз један сат опет ће се повратити. Ни они, зар, неће спавати до подне2.. Није хтео да и књиге носи са собом. (Остави их онде, на прагу... Лагано, звиждучући, крену... Саме га ноге носиле онамо, куд најчешће ишао са Десанком, куд и она сама најволела да шета. Свако дрво, сваки камен чине му се познати. Гамо, једанпут, села да сабере у киту цвеће које путем набрала. На онај камен спустила малу, лепу ногу, молећи га да 10] притегне свезу на ципели... Онамо, даље, отишла под дрво да своје име уреже у њему... И сад лепо види где га урезивала. Како су драги ови неми познаници!.. Како ли је угодно обилазити око њих... Причини му се, неколика пута, као да га зовну по имену... И као да му се засмеја поредушију... Планина одјекује од њезина јасног, бистрог смеха!.. Брзо се осврну, погледа. Нико. Само једна шаренкаста тица лагано се љуљан а грани и диликће отуда.

Пошавши даље, поче певуцкати. Некако му се сама наметну песма коју је недавно чуо од ње. Ни много мелодична, ни лепа. (Онако нека наметљива песма, коју не може човек да одагна. Нагло је прекиде... А чим је три корака одмакнуо започе _ опет. Ову је песму недавно певала, идући уз брдо. Скинула шешир, носи га у руци и, накрививши главу, иде, певуцка. Њега, који ишао за њом као покоран пас, као да није ни примећавала... На