Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 147

Прислони се уз врата и запита је тихо; ·

= Ви се љутите на ме2

— Ја2.. Боже сачувај! — некако равнодушно одговори она.

— Чиме сам се то могао замјерити2.. — прекиде је живље, охрабривши се мало. — Како ли сам могао увриједити!.. >

— Оставите луда питања!.. нестрпљиво осече она и окрену се од њега.

- = Али ја хоћу да сазнам.

= (Оставите!

— Хоћу... Хоћу...

Она севну очима и пркосно га погледа.

= Шта хоћете да сазнате2 — нагласи јаче. Све: +

= Свег — отегну она с подсмехом.

— (Све, све, све, — окреса он бешње, љутећи

"се и на њу што пркоси и на се што је још сметен. — Ја хоћу да знам, ја морам знати.

Она уљезе у собу и седе на столицу. Понуди и њега да седне.

— Зашто наглашавате то своје /22 — запита некако мирније. — Шта сте ви мени, па да тражите као неку исповијед2..

Седнувши, он као да се стиша.

— Ви сте ми унеколико дали право да Вас овако питам, — проговори лакше, прибраније. Ви сте према мени били... како би да кажем... и сувише слободни. Дозвољавали сте дакле, да и ја према Вама будем слободнији.

— Ја се не сјећам да сам икада била сувише слободна према Вама, — дочека она као да се орани, не пред њим, него пред неким другим. Барем ништа слободнија, него према осталим при= јатељима. Могу само рећи да сам била сувише повјерљива (ово нарочито нагласи) као према једном оджеењеном пријатељу... Али чим сте то криво схватили и покушали да будете слободнији него би требало, знала сам да Вас пристојно дочекам.

је