Među svojima : roman

172 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

„та гледали некако мрко и неповерљиво и као да се «сваког часа спремали да га ухапсе. Једино што понека, нарумењена и накинђурена, женска, наклонивши се, шапне му по коју ласкаву реч, мамећи га... (Он као да све то не види, нити чује... Само стоји и чека... Љути се на се, љути ина њу... И гунђа, гунђа непрестано... Куне се да ће се вратити Датринки, оцу... За инат ће се вратити... И, у нади да ће га неко зауставити, задржати, пође... Па се опет врати и, немирно вртећи штапом, чека и гледа...

Нестрпљив, немиран, напослетку се ослободи да «ступи у кућу. Натури шешир на очи некако бекријски, кавкаџински. Као да би да се свађа, туче са читавим светом... Мора да је неко у тој кући познаје... Ког.. Макар ко био... Ако ништа, барем ће сазнати где станује, куд излази..: Барем ће је лакше наћи... Дође у мало, тесно предсобље, искићено сасушеним цвећем и свакојаким сликама из илустрованих новина... Закуца на враташца једне собе... Пре него је чуо д:му довикнули „слободно“, отвори врата. Угледа ону другу, црнку, пратиљу Десанскину. Извалила се на старом, окрпљеном дивану. Лешкари. Држи у једној руци овећу, опшивену књигу, а у другој некакав бич... Седи и чита. Опазивши га, нагло устаде. Немирно остави књигу на диван, одбаци бич у страну. Исправи се и погледа га. Мирно очекиваше шта ће овај лепушкасти а непознати младић да каже. Миле, ненавикнут да много дружи са женскима, порумени. Приступи јој и збуњено, нејасно престави се. Затим, као бојећи се да неби свратила разговор на друго и почела којешта да пита, брзо запита за Десанку.

— Аха, — радознало отегну црнка и некако кокетно преврну очима. — А што ће Вам она2

— Па тако... тражим је...

— Ваљда сте познанициг — уситни она, чудно успијајући уснама.

— Наравно, — кратко одговори Миле, љутећи се што га засипа узгредицама. — Познајем и њу

м оца јој... Одлично...