Među svojima : roman

14. СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

= Сједи!... Сједи, ако ти није досадно, - — застења. — Мени није... Овђе ти ја понекад пролежим читаве сахате... Тице ми пјевају свако јутро... Што

имам једног славуја!..-– Не питај!... Сад ће почети да пјева... Имам и двије ласте, — ено сам им потковао гнијезда да се не сруше, — па ми и оне

цвркућу... Ама никад као славуј!...

Па, извалив се на леђа, завуче руку у дубоки џеп. Истресе пуну шаку мрва, помешаних са бурмутом и којим зрном шшенице. Баци их, разасу надалеко од себе... И, смејући се грохотом, гледаше како насрнуше врапци и како цичући, цвркућући, почеше да се грабе и отимају...

=— Хехехе, — прошапта некако пригушено, запушив уста руком. — Гледај објешењаке!... Етс тако вазда... И вазда весели... Нема веселије тице од врапца!... Ако ми када дође по неки тежак час, одмах их окупим, намаћим... И одмах се некако и сам развеселим.:. Душе ми!...

— Сад разумијем зашто не излазиш у чаршију, — добаци Миле некако замишљено, као завидећи. — Овђе ти боље друштво...

Учитељ склопи руке над главом и протегну се.

— Чаршија 2... Шта ће ми чаршија 2 — запита као у чуду. — Не волим ти ја, брате, оне ваше разговоре, празне, шупље, беспослене... Милије ми слушати кад челе зује у липи, кад се дозивају цвркавци из зовине. Па ваши инади, ваше партије!...

_ Слегну раменима и презриво одмахну руком. Учини-му се као да се и одвише заговорио. Нарочито за први пут. Опет устаде, погледа у небо, па према брду, — сахата није куповао нити га када носио, — и рече мекше:

— А, Бога ми, вријеме је да идеш кући... Хајде, брате... Није далеко ни до мрака... И мој славу! брзо ће да се јави... А најволим кад смо сами ја и он... Други пут... Ако те нисам заглушио својим говором, дођи и други пут...

— Лаку ноћ, — поче се опраштати Миле и пружи му руку.