Među svojima : roman

а | СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ –

=— Нека иде...

= Мени га жао... Боже!.: Жао ми.

Тати се учини да ће поново заплакати. Наслони се на њу и поми лова је но образу.

— И мени га жао, — прошапта оболећиво. = Али, сад за сада, нити се смијете састати, нити што проговорити... јер... ако би отац чуо... зло би

било... То ти неби опростио... Никако...

= Али ја не могу...

= Мораш.

=— А ако се Миле наљути 2

= Ко воли, лако се одљути...

Даринка јогунасто напући усне и стресе раменима. Као да каже: ко ће то издржати Ипак није смела да сиђе у башту, да га тамо сачека... (Опет га вирила иза завесе. Чинило 10] се да се мучи, пати...“ Тражи је, жели да види, а не може... Ено га... ено... ено... Скуњио се, сневеселио!.. Оборио главу, па као да уздише... да чудо, сад га више вије жалила као малопре... Чинило се да 10! годи што се мучи због ње... Нека, нека!.. Нек мало заборави на своје поповање!.. И у часу готово хтеде да узвикне, да запева од неког муклог задовољства.

Одлучи, да га још треба промучиши. Макар само неколико дана...

“— Х

Х.

Пријатељи и муштерије газда Михине, — да му што боље угоде, сад се тек окомише на попа и на Милу. Старе, познате сплетке о попу и Јјованци почеше се непрестано обнављати, и допуњене и поправљене. Нове почеше ницати. Понеким беспо-

слењацима, који су пре подне, у својим полупразним дућанима, прелиставали сановнике и тумачили снове а после подне спавали на ћепењцима по два. и по три сата, поново се загрејаше одавно залеђене фантазије. И на све стране почела се причати чуда. и свакојаке небивалице. У њих, обично, нико није: