Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

«8Ѳ°Ѳ8* 47 шеть и тако оставля другима време, да кажу, іца оЋеду, и радо їй, и сЪ благоволѢнїемЪ слуша. ЧесшокрашЪ зна болѣ єдну стварь, него онай', кохї ю разказуе; ниіцаманѢ, за саму любконаравну учтивость, тако є слуша, као да ю првый редЪ у своемЪ животу чуе. На подобіе разумногЪ учителя, кой, за умѣренно научену лекцію, младога похвалюе ученика, за возбудити унѢму похвале желю, и учияити га, да слѢдуюЋу їоіць болѣ научи. Подражава у томе милому родителю, кой се сЪ маленымЪ своимЪ утркуе сынчиЋемЪ, и пуіца га, да га претече. А кадЪ оѢе да исправи кога у говореню, онЪ се не чини као да болѣ одЪ нѣга зна \ него само аки бы га нечему опоменуо; ша е онай у итоіци изоставїо, или по случаю и позаборавїо и сЪ ума сметнуо. КадЪ ли пакЪ самЪ ш,о разказуе, дае позорЪ, наоде ли слышатели у томЪ наслажденіе. И нити е радЪ, нити чека, да найманьїй ко при ііѢговымЪ приключеніямъ, баснама, и наравоученїю почне зевати: и како ти то осети и упази, таки очисти мейданЪ $ нимало не зактеваюЋи , да « онЪ самЪ задуго коловодьа. Г А А-