Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

199 говори. На примѣрЪ: како су два спрама четыри, тако су четырп сирама осамъ. Ово є естественна, вѣчна, божественна истина, коя никадЪ другояче быти не може ; заіцо, два редЪ два, чини четыри; а два редЪ четыри , чини осамъ. Любовь и желя овога вида у свачему истине, бытиЋе свойственный предмѢтЪ ове Главе, коя е опредѣлена, красоту, ползу и суіцестзителне знаке истине показати ; а при томѣ и причине, заіцо люди за ово толико мало маре, кое бы имЪ за найвеЋу честь и славу на Свету служити морало. ВелимЪ, за найвеЋу славу и честь: заіцо, коя є худость и срамота човеку, да при богоданой природной словесности остае безсловесанЪР То Ће толико реЋи , да при здравымЪ очима остае слепЪ и у вѢчномЪ мраку $ или, ако види, да све наопако и накриво види. ОдЪ дѢтинсшва чуемо, да е БогЪ истина. Дакле, ко не люби истину, онЪ не люби Бога: таковый , хотеЋи или не хотеЋи, всегда у лажи, у прелести , и у слѣпоты ума живи, и умире. БогЪ е истина, заіцо е вѢчанЪ , безпристрастанЪ и неизмѣненъ. На овой е истины основата сва мудрость , правда и добродѣтель. Заіцо су сва правила арїѳметїческаи геометрїческа вѢчноистиннита и неизмѣнна? Заіцо су такова ,