Moj život i rad

119

почех да сумњам да оне можда све долазе из једког јединог извора. Ова сумња се потврди кад сам био обавештен да се један финансиски ковинар налазио у Бетл-Крику одакле је слао извештаје о нашој тешкој ситуацији. Тада сам се решио да ке демантујем вести. Мој план је био готов, и није у опште било рећи о зајму. Најгори моменат за узимање новца не зајам никад неће довољно истаћи ту ствар јесте тренутак кад финансиери мисле да вам ја новац кужан.

Како сам избегао зајам? Затворисмо радионице у децембру, с намером да нх поново отворимо кроз петнаест дана. Али смо имали толико посла, да су врата у ствари остала затворена шест недеља. За време овог прекида, гласови о нашој тешкој ентуацији се још удвостручише. Многи су се надзли, знам сигурно, да ћемо бити приморани тражити зајам, јер да смо тражили новац, били бисмо обавезни да примимо извесне услове. Али ми не тражнсмо новаца. Мој план је био сасвим друкчији. Он се састајао просто у томе што ћемо довести у ред наше стање. У току рата узели смо били да производимо разне ствари за војску, и морали смо напустити наш принцип да производимо само један једини артикал. Отуда су се многа одељења додала старима, трошкови канцеларија су јако порасли, и расипање које увек прати многоструку производњу, начинило је било код нас велике напретке. Ставили смо дакле себи у дужност да се семо свега што не спада у фабрикацију аутомобила. Једина наредба за исплату коју смо одмах написали било је плаћање радничког удела у добити од седам