Moj život i rad

идеализма који се изражава у мало глупим манифестацијама симпатије. Пре неколико година владала је идеја да је публика у праву кад очекује добровољне услуге. Безбројна гомила људи почела се користити добронамерним социалним делима. Па не само да се на тај начин развија код људи детињска безбрижност, место да се уче рачунати само на себе, већ се иза'зивало и осветничко осећање које скоро увек долази код оних који се користе туђим милосрђем. Често оптужујемо наше дужнике за незахвалност. Међутим ништа за нас није пријатније. Пре свега врло је ретко да је милосрђе, којим се неки толико хвалишу, право милосрђе које потиче из сажаљивог срца. Затим, нико није задовољан да буде обвезан примати поклоне. Ова врста социалне акције ствара врло деликатне односе. Они који се њоме користе имају осећање да су понижени услугама које прнмају, и питам се да ли ово осећање не би требалр да имају и сами добротвори. Милосрђе никад не успева да једну ситуацију реши дефинитивно. А кад једна милосрдна организација нема за циљ да се учини непотребном, она не ради ништа добро; она себи ствара посла, и то је све. То је само једна тачка додата на листи непродуктивних послова. Доброчинство бива мање потребно у колико лица раније сматрана као неспособна излазе из категорије непроизвођача и улазе у категорију произвођача. Индустрија није чудовиште које прождире све што му приђе. У једној претходној глави, показао сам на примеру наших радионида, како би савршена подела рада могла дати погодног посла инвалидима, боле-

139