Moj život i rad

141

затвореник треба да буде у стању издржати своју породицу, или ако нема породице, да накупи довољну суму новаца како би могао обновити свој живот кад буде пуштен у слободу. Не значи да сам присталица давања у најам робијашке радне снаге, што би се свело на неку врсту ропства. Овај одвратни систем не заслужује да буде дискутован. Али казнени режим могао би се дотерати према општем систему производње, тако тачно да би свака хапсана била продуктивно тело које ће радити у корист заједнице и у корист самих затвореника. Знам добро да има закона, апсурдних закона изгласаних олако који имају за циљ смањење рада у затворима. Али ти закони не иду у корист радника. Кад се трошкови једне заједнице пењу, то не иде у корист ни једног члана те заједнице, и ако се не губи из вида мисао о општем интересу, има у сваком друштву више посла него што има радника. Индустрија организована у смислу општег интереса чини непотребном сваку филантропију. Ово осећање, ма како племенито било, не доприноси развијању навике да људи рачунају сами на себе. Људи међутим треба да рачунају на себе саме. Корисно је за једну заједницу да људи буду незадовољни, да се лако не задовољавају с оним што постоји. Не говорим, разуме се, о ситничарском несталном, подевачком, бунтовничком расположењу, већ о критичком духу, широком и одважном, ко'ји долази до уверења да се сви методи могу усавршити и кад их једног дана ваља усавршити. Кад је организована у општем интересу (а овај интерес мора служити радник исто као и послодавац), она може платити довољно високе наднице да би свака породица могла рачунати сама на себе и бити довољна самој себи.