Moj život i rad

кад се ништа не може добити уннштавањем другога. Ова врста конкуренције лишена је врлнна које сачнњавају прогрес, Прогрес је резултат племените утакмице. Сваки прогрес почиње скромно и почиње са личношћу, јер маса не може битн виша од збира личности које је сачињавају. Прогрес дакле почиње човеком, кад овај од полупробуђеног интереса прелази на чврсту намеру да остварн једну идеју, од лутања на одређен и сигуран метод; од неизвесности на зрео суд, од шегртства на мајсторију, кад престане радити као аматер и постане човек који радећи осећа право задовољство; кад више нема потребе да га надзиравају да би вршио своју дужност, већ се може ослоннтн на њега, не вребајући га и не опомињући га. Алн тај прогрес није лак. Ми живимо у једно нлнтаво време кад се људи уверавају да се све може радити без муке. Свако дело које представља неку корист увек тражи извесну муку; и у колико се човек више пење на степеницама одговорности у толико добија теже послове. Разуме се да мора бити и одмора. Сваки човек који ради треба да има наслоњачу поред ватре и око себе пријатну средину. Он има право на сзе то али нико нема право да се одмара пре него што је свршио свој посао. Додајмо да је понекад рад тежи негодито би морало бити, и паметна организација га може учинити лакшим. Треба искорнстити све методе који допуштају да један човек ради само посао достојан људн, и ослобођавају радника свега што може радити машина. Али, све узевши у најбољу руку, рад је увек рад. Кад га човек врши од свег срца, то се лепо

184