Narodna milicija

П. ВЕРШИГОРА

Као књижевни прилог у 'овом броју, доносимо одломак из књиге. „Људи чисте савести“ ·-од П. Вершигоре, '" генерал-мајора Црвене армије пи хероја Совјетског Савеза у којој он описује херојску борбу совјетских партизана, тако сликовито и убедљиво, како је то својствено само совјетским људима, прожетим неизмерном љубављу према“ својој домовини.

У овом одломку описује се лик једног издајице, ради чега му и дајемо горњи наслов. |

— Како се презиваш» Плискунов. Митрофан Плискунов, Полицајац Р

— Шта» - Јеси ли полицајац, питам

= Је л јари. Бе... е„ 7.7 Ja вам из страже.

— Шта чуваш»

— Шта»...

— Шта се правиш будала» Одговаргј јасно на питања, Шта си и где чувао ИМ од кога си чувао»

— Па ми смо овдашњи, из села. Зна се, ко има хлеба, тај нема потребе да иде у службу. А пошто ми нисмо имали доста, ето, и мобилисао сам се, значи добровољно, ради хлебг, значи у стражу. У стражу на путевима. На железници.

— Јесу ли ти дали пушку»

— Шта... Извињавајте....

— А меткер

— Десет комада.

— Јелу си ти и полициску траку дали

— Полициску 2 Не... Ево ову су дали.

Он извлачи из џепа испрљану траку за руку. МИмитација рипса, на коме кроз блато и прашину провирују исто тако прљева слова: »бистапзаћ,. Vigomniči«.

— Шта ми ту солиш паметр Значи ступио си у полицију, и још добровољно.

»бистапбаћћа гужва у рукама прљаву траку и затим у недоуцими подиже очи, невине очи глупака:

Зна се, дали су.

— Ступио сам... Мобилисао ·се; значи, по својој жељи, зато што имем код куће жену и троје деце, 2 хлеба нема... и'он шири руке.

Колико су ти хлеба обећали».. ,

— Говорили су да ће после рата дати по двадесет пет хектара. +

— А садар

— Обећали до тридесет кила месечно.

— А давглир

— По шеснаест, а од прошле недеље почели су да дају по двеста грама. ~

— („Не хране баш богато,

— Та како!.. Сесвим преварио Немац. Сву Русију преварис... Па и мене...

— За Русију се ти не брини. Него реци ти боље против

кога си се борио — Ја» Од како сам се родио, нисам се ни против кога

борио. Ја сам само за парче хлеба пут чувао.

— Пут. Но, а ко се вози тим 'путемр Немци»

— Зна се...

— Против Црвене армије возе тенкове, војску, муницију2..

— Па возе зна се...

— А ти тај пут чуваш од когар Од нас... који те возове дижемо у ваздух!

— Па за парче хлеба... Жена, троје дечице...

— Шта се ту пренемажеш, као убоги Лазар! Сви имају жену и децу, али то није разлог.

=— Зна се, није разлог.

— Па зашто си се борио против совјетске власти»

— Ј-а2 Против» Никад у животу. Ја од совјетске власти осим користи ништа друго нисам имао. М ја да се борим против совјетске власти!... Никад у животу!

— Па како ниси... Ево, да си ме ухватио на путу, сигурно би ме убио

— Не, ја сам пуцао у ваздух...

— Али си ипак пуцао...

— Кад сам већ ступио у службу...

— Треба да пуцаш...

— Зна се...

— А велиш ниси против совјетске власти...

— Никад у животу! Убио ме бог на овом месту, ако сам било мишљу, било речи, било ма чим...

Дуго смо седели ћутећи, незнајући шта да радимо с овим „чеховским типом", којега је поново вратила у живот најновија техника, тенкови, „Јункерси“ и жандарми у плавим шињелима. Из недоумице су нас извеле две жене, које су утрчале у Колибу не обзирући се на протесте стражара. .

— Ухвгтили сте ирода, проклетог душегубца,-— викала је једна румена, прћастог носа Ореловка. — (Но, шта слиниш, шта стојиш, или су ти се руке осушилер Ја бих му на њеном месту очи из главе ноктима ишчупала... — рече она обраћајући се нема.

— Друга, бледа, утучена, гледала је својим крупним плавим очима, не трепћући. Из њих су непрестано текле сузе. Усне су јој шаптале једно те исто:

— Вањушка, младо моје класје... Ој, Вањушка... крви моја рођена, — шаптала је она, Затим је лагано пришла Митрофану, гледајући му право у очи. Он подиже руке као да се брани.

Плавоока приђе још ближе и цикнувши продорним гласом: „Зверу, хијено проклета!" паде онесвешћена на земљу.

Жена румених образа испричала нам је да је по доласку Немаца живот у селу постао немогућ због Митрофана Плискунова. (Он је својом руком стрељао више од тридесет бораца и командира Црвене армијекоји су се, онда код још није било партизана, пробијали према фронту,

А сину ове плавооке жене — Вањушки, двогодишњем буцоњи, ухвативши га за ноге, размрскао је главу о угао куће.

Пресуда је била јасна.

Док се жена прћастог носа трудила да поврати из несвестице своју другарицу, комесар је позвао стражу и полицајца су извели. | |

Ово чудовиште од човека било је толико необично, да сам из радозналости пошао у шуму где је требало да га стрељају. ___ Митрофан је ишао, подижући опанцима прашину И посматрао је врхове борова погледом пуним досаде, као да се надао да ће одлетети од нас. На ивици шуме наместили су га поред јаме. Он се окрену и жалосно погледа на нас:

— Хоћете да убијете» -—— упита он неочекивано гласно,

— А што, да не мислиш да ћемо се крстити према теби>

мобилисао се, значи...

'— одговори једен од партизана, скидајући пушку са рамена.

Митрофан зашкргута вубима и злобно погледа на мене. Он је сигурно очекивао да види исту такву зверску мржњу и У нашим очима, и како ми се учинило, зачудио се, видећи само презир. (Приметио сам да је под ниском лобењом овог гориле одједном са грозничавом (брзином почео да ради механизам људске мисли, тражећи излаз.

Али било је касно. Равнодушно су се подигле цеви пушака. Помислих да не вреди задржегвати не увек пријатан, али неопходан процес чишћења земље. Он је то приметио и журио се, терао је бедну мисао као премореног коња... И ево она је прескочила препреку:

— Реците момцима да је Митроха погинуо пасјом смрћу... — промукло је рекао човек са лобањом као у гориле,

Палотун груну. Он се сруши на земљу, покривену већ скоро иструлелим иглицама од четинара, скупивши ноге и сакривши главу међу колена.

Испуњавајући његову последњу молбу, предајем људима његове последње речи...

Митрофан је умро пасјом смрћу.