Narodno blagostanje
|
|| ||
|
Страна 436
5 , 200 милиона марака може дати капитала од чи-
авих 25 милијарди франака.
Француска врши данас отплату својих државних дугова на један тако рећи варварски начин, варварски у погледу пореских обвезника. То се да историјски објаснити. Кад је у јулу 1926 год. г. Поенкаре почео да решава валутно и финансијско питање, нашао је, да је главни узрок финансијској и валутној беди огроман износ краткорочних зајмова тромесечних до двогодишњих. (Око 70 милијарди франака). Он је сматрао да француски народ треба да учини велику финансијску жртву ради исплате тих краткорочних дугова, јер се само тако могу консолидовати француске државне финансије. У том циљу сазвао је он Уставотворну Скупштину и донео уставни закон о амортизационој каси, коју је већ за оно време богато датирао. Али како су се француске финансије од јесени 1926. г. револуционарно побољшавале тосуи приходи намењени амортизацији дугова стално расли, тако да данас Француска даје скоро 8 милијарди франака годишње на отплату својих дугова. То је брутално према пореским обвезницима. Против тога се подигло цело јавно мнење у Француској и то је дало повода доношењу законао пореском растерећењу. Али не само да су се приходи намењени амортизацији повећали, већ се и структура државних дугова знатно изменила. Захваљујући разним финансијским операцијама, у које се овде не можемо упуштати, Француска је успела да исплати све своје краткорочне дугове (заостало је врло мало двогодишњихХ).
Форсирајући исплату дугова, Француска је сама повећала обилност капитала на свом тржишту, обилност, која је дошла повратком капитала из иностранства, после законске стабилизације франка. Тим је нагло оборила камату и довела у незгодан положај врло велики број рентијера. Даљим форсирањем амортизације државних дугова, Француска би створила нездраво стање на тржишту капитала.
|У. Француска би изгубила милијарде, ако би продала сада немачке облигације
Према одредбама Јанговог плана безусловни део облигација може се продати и на међународном или националном тржишту у земљи, чије се облигације излажу продаји. Данашње стање финансијских тржишта у Европи и Америци је такво, да се не би могла да пласира иоле знатнија свота немачких репарација, а овде су у питању врло велике своте. Али узмимо да би се ипак могао продати знатнији износ тих облигација онда се намеће питање, пошто би се могле продати» Курс немачких државних папира на међународном тржишту стоји тако, да они носе ренту од округло 7%. Зна-
чи да се за сваких 7 марака ануитета може доби- |
ти 100 марака у капиталу. Како репарационе облигације носе камату од 55%, то значи да би се за сваку облигацију од 100 марака могло добити од прилике 80. марака. На бази тог номиналног укамаћења облигација, 500 милиона марака ануитета дају капитал од 50 милијарди франака (ми при овим рачунским операцијама не водимо рачуна о амортизационој квоти). А кад би се продале по данашњем курсу немачке државне облигације изгубило би се у капиталу скоро 10 милијарди франака на француски део. Ми не верујемо да би Француска пристала на то. Међутим за данас је искључено да се добије повољнији курс. |
| НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ~
Број 27.
Остаје друга комбинација, коју подржавају неки француски економисти, а то је: да се облигације продаду у Француској, јер је врло лако могућно, да би тако емисиони курс био а! pari (ако би их Француска ослободила пореза). То би било у ствари замена француских државних облигација немачким. Чак постоји сугестија да се уопште не врши емисија немачких облигација у Француској, већ да се даду непосредно имаоцима. Нама изгледа врло проблематична технички изводљивост ове последње комбинације, која би била могућна само у случају, да постоје исти типови облигација француских т. ј. истоветна камата, исти рок отплате и истоветни други услови. Ми сумњамо да оваквих облигација има у француском оптицају. Много би лакше било продати их на тржишту, али тиме Француска није ништа урадила. Државни дугови у ствари су једна сума издатака у буџету. Примање од Немачке је једна сума прихода у буџету. Према томе, ако би Француска продала немачке облигације, и износ употребила на отплату дуга, она би смањила издатке на државни дуг за одговарајућу суму, али би тиме изгубила један приход у буџету, приход од репарација. Према томе за Француску је сасвим свеједно финансиски, да ли она продаје облигације у земљи или прима репарационе ануитете.
Али рачунски би било по Француску штетно, ако би продавала немачке облигације. Сви се надамо да ће се економско-финансијске прилике у Европи побољшати и да ће, после Јанговог плана, немачки државни кредит да се учврсти. Прво ће произвести појефтињење капитала, а друго побољшање курса немачких државних хартија од вредности, а оба фактора заједно имаће за последицу да се у толико више може добити за сваку немачку облигацију од 100 марака (с истом каматом) у колико оба фактора јаче дођу до изражаја. Другим речима: у колико Француска дуже чека са продајом немачких облигација, у толико ће више добити у капиталу за исту суму ануитета. Ако их Француска прода данас, она ће оставити имаоцима облигација целокупну зараду од побољшања немачког кредита и тржишта капитала. Ако Француска не би уновчавала те облигације, већ примала ануитете, она би доцније све већу суму дуга могла да исплати са истим ануитетима.
У. Комерцијализација репарација је искључена
У прошлом чланку говорили смо о манији комерцијализације, која је спопала духове у Француској. Цео свет сматра да ће се репарације деполитизирати тим што ће се облигације продати приватницима. Треба добро разликовати мобилицацију од комерцијализације. Комерцијализација би могла бити само онда, кад би се мобилизација односно продаја. облигација извршила ван Француске и независно од француских поданика. У том случају би Француска била потпуно дезинтересована за судбину тих облигација. Ако би се пак извршила продаја у Француској, онда не може бити речи о комерцијализацији. Ако би Немачка пре-. стала да плаћа безусловни део, а облигације би биле у рукама француских поданика, Француска би морала да интервенише исто онако, као да је она поверилац.'То је по принципу државног права о заштити интереса поданика према иностранству. Ако се под политичким својствима репарационог дуга разуме непосредан однос између државе поверилаца и државе дужника, онда и овај безусловни део задржава и даље карактер политичког дуга. |