Narodno blagostanje
«
Страна 688
Међу многобројним бившим председницима министарског савета Француске Републике тешко да има једнога, чији је пут од свршене школе: до положаја председника министарског савета био тако кратак као што је то код г. Андре-а Тардје-а. Један анонимни есејиста написао је у 1924. године о њему:
„Андре Тардје, први хонорарни секретар амбасаде, тако је гласила његова титула пре 10 година. Невероватном брзином прошао је пут своје каријере, прво због тога што је много радио, а друго што је знао шта је хтео и зато што није никад сумњао у себе. По свршеној Есоје Могтааје оставио је он све своје другове, да траже намештења у надлештвима, која одговарају њиховој стручној спреми, а он је ушао у дипломацију. Тамо је провео таман толико, колико је било потребно да стекне титулу првог хонорарног секретара амбасаде. Још није имао 30 година, кад је био позват за следбеника де Пресансеа у листу »Ге Тепарз» за рубрику „спољна политика". Године 1914. био је већ народни посланик; у почетку рата био је капетан у ловачкој пешачкој јединици, затим генерални комесар Француске Републике у Уједињеним Државама СевероАмериканским, а потом пуномоћник Француске Републике на конференцији мира у Паризу. Идућа мета: Председник Министарског Савета“.
Г. Тардје је снажне конструкције, Крупан, пун, мало трапав и солидно изграђен. Кад иде малко клати раменима, али корача лако и снажно. Носи бео прслук. На непокретном његовом лицу стално је један осмејак, који показује зубе. Или боље рећи, његово лице је покривено једним осмејком за који се одмах види, да је усиљен, извештачен, као на каквој маски. Прилази фамилијарно, доброћудно, али се осећа снага, коју може за часак да развије. Широко лице масивно; врло живе очи, које говоре мало, а говоре много онда, кад нареди устима да ћуте. У ствари је више ружан; нос му је велик као кљун на лађи,
на коме има цвикер, који му истина помаже, али га исто
толико и женира. Врло су му јаке доње вилице. Не изгледа више млад, већ зрео човек, таман у годинама, кад се постаје државником. Језик му је опасан. У полемици уједа и гризе,
Његове су три главне особине: амбиција, даровитост и огромна вредноћа. Даровитост није ретка особина у Француској: амбиција такође не; али оно што га одваја
готово од свију савремених политичара у Француској, то.
је вредноћа. Још у школи је био стално први, не толико
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
MONSIEUR ANDRE TARDIFU
Bpoj 49.
због своје даровитости, јер је било даровитијих од њега, колико радом и вредноћом. Он је у службу своје амбиције ставио прво вредноћу, а доцније, кад је ушао у јаван живот, у своја амбициозна. кола упрегао је још једнога парипа: тактизирање. Г. Тардје је прави немачки професор, пун је знања; зна историју, географију и т. д;; све је систематски учено, сређено, и представља силну ерудицију. Колико је француских дипломатских чиновника прошло кроз Енглеску и Америку, не стекавши ни основног знања из енглеског језика; док је г. Тардје за време релативно кратког бављења у Лондону научио енглески тако, да је био ван конкуренције, кад је требало послати комесара у Америку за време рата.
Кад се загледа у етапе његове каријере видеће се врло јасно, како је његова вредноћа била њезин главни мотор.
Као уредник „Тана“ он је са великом пажњом и стрпљењем пратио целокупну светску политику, сређивао податке, размишљао тако, да су његови чланци били документовани и образложени.
Његови противници тврде, да је он методом улагивања стекао велику наклоност главног уредника „Тана“ Адријена Ебрара. То није сасвим тачно. Оно чиме је направио г. Тардје утисак на свога шефа, то је огромна вредноћа. А и свог главног протектора, г. Жоржа Клемансоа, који га је направио француским пуномоћником на Конференцији мира у Паризу, освојио је такође вредноБом. Он је био једини у околини старчевој, који је стрпљиво разређивао досијеа. Један је његов противник рекао, да не зна какав ће бити вођ, а да је као сарадник неопходан. За њега не постоји умор, нити ма каква сметња, ако је потребно да се из једног досјеа, ма како да је опсежан, направи кратак реферат ради доношења одлуке. OH се није плашио да седне увече у 8 часова и да га на послу затекне доручак у 10 часова пре подне идућег, дана. Г. Клемансо није могао да свршава тежак задатак, који је на њега пао нарочито после примирја, без г. Тардјеа.
Позната је ствар да француски народни посланици долазе у масама у скупштину само онда, кад има скандалозних сцена, кад су финансиска питања на лневном реду или изборна реформа, или питање посланичких дневница, или кад треба да падне министарство. Иначе, седни-
· це Народне скупштине у Паризу пре подне су обично посе-
ћене од 12 до 15 посланика. Једини министар. који је стално био за министарским столом у 9 часова пре подне, био је г. Тардје. Он је не само присуствовао седнипама, већ је водио прву реч. Његови су говори пуни цифара али ипак јасни и сваком приступачни; нико се не замара слушајући га. Мма савршен начин да отвори досије на оном месту, где је податак, који му је потребан. Ређао је огромне цифре и то на памет. Уме да излаже тако логички, као кад се излаже каква теорема. Противника напада тако исто речима као што би га напао и својом снагом. Дрзак је, не боји се. Он је једини био који је имао куражи, кад је Поенкаре био у целој земљи сматран за спасиоца Француске, да му каже, да има рђаву нарав. Г. Поенкареа никако није трпео.
1911. године изашао је у часопису »Бе СогтезропфЧапф« један чланак, у коме су репродуцирана аутентична писма, из којих се види, да је г. Тардје био ангажован уз хонорар за питање концесија у Турској. Изгледало је, да је тиме његова каријера била за увек пресечена. Али је он, како је тада рекао један новинар, заштићен панциром