Narodno blagostanje

14. децембра 1929: MV. Baikić

ŠTA DA R

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 737

ADE BANKE SA ZALUDNIM PARAMA?

Naš berzanski dopisnik iz Zagreba iavio ie u posledniem broiu »Narodnog Blagostania«, da će permaneufna i prevelika .obilnost kapitala kod naših banaka imafi za posleđicu, »da će Ministar Hnansiia izdavati biaigaisičke zapise (bonove) na 3 i.6 meseci, Које će banke moći eskontovati, a koji će se moći u svako doba reeskontovati kod Nar. banke«. Naš dopisnik ne javlia, iz kakvog ie izvora crpeo ovo obaveštenje: da li ie to samo pronalazak kakvoga usamlienoz i privatnog mislioca, ili ie on već našao gostoprimstvo u finansiskom parku. Mi smatramo, da tai plan sadrži vrlo veliku opasnost za naš novčani opticai, što ćemio pokušati dokazati u

ovom članku. I Ovaj predlog otvara vrata novom zaduženju države Rod Narodne banke

. Mi smo prvi ukazali na činjenicu, da naše kredituc ustanove 1 zavodi raspolažu prevelikim gzotovinama, koje delom drže u svojim blagainama, a delom na Žiro-računu kod Narodme banke i čekovnom ra. čunu sličnih ustanova. Obaveštavajući se o uzrocima te pojave, mi smo dobili dva razna odgovora: po jednim uzrok leži u tome, što banke ne mogu naći komitente, koji bi odgovarali svima postulatima zdrave bankarske politike; a po drugima su to kratkoročni kapitali, za koje se ne može naći plasman u našoj narodnoj privređi. Prvi uzrok, t. i. da se u орšte ne mogu naći komitenti koji bi odgovarali pravilima zdrave bankarske politike za taj kapital, znači, da naša narodna privreda nema potrebe za tim

Rapitalom. To je gornji uzrok preveden na narodno-

ekonomski jezik.

Ostavlja{ući za sađa na stranu pitanje, koji ie od ova dva uzroka tačan, odnosno, da li važe oba paralelno, mi konstatujemo, da to stanje predstavlja zubitak za naše kreditne i novčane ustanove od nekoliko desetina miliona dinara godišnje.

Po gornjem predlogu dotične bi se ustanove imale osloboditi tog gubitka na taj način, što bi se Ministarstvo finansija izjavilo gotovim, đa primi taj kapital na zaiam (verovatno po niskoj kamati) putem blagainičkih zapisa sa rokom ođ 3 do 6 meseca. Da · bi se pak dala mogućnost kreditnim i novčanim ustanovama, da te bonove pretvore u svako doba u г0tov novac, gornji se predlog: vezuje nerazdvojno za uslov, da se Narodna banka obaveže, da u svako doba reeskontuje te bonove.

Predlog je neosporno vrlo zgodan za naše novčane i kreditne ustanove; one se predaju na nežnu negu s jedne strane Ministarstvu finansija, a s druze Narođnoj banci: dadiliama prvoklasne vrednosti.

Ulazeći u analizu ovoga predloga imali bismo prvo da raščistimo pitanje, da li bi on bio od koristi samo kreditnim i novčanim ustanovama ili istovremeno i Ministarstvu finansija, drugim гесита, да | bi se ovde Ministarstvo finansila imalo da žrtvuje za novčane ustanove ili bi predloe trebao da bude једпо duhovito rešenje za zadovoljenje potreba jedne i druge strane. Mi se ipak za sada u to pitanie nećemo upustiti zbog toga, što je ono ovde пајтапје гезауаjuće i što ima mnogo važnijih i mnogo zamašnijih argumenata, na osnovu kojih se može o gornjem predlogu doneti sud, bez obzira na to, kako se oseća interes Ministarstva finansija u toi kombinaciji.

Po tome predlogu kreditne i novčane ustanove imale bi mogućnost u svako doba da teslime Narodnoj banci svoje bonove, a da za njih dobiju gotove

pare (naravno uz odbitak eskonta). To bi vodilo neminovno u stanje po kome bi svi bonovi, bez razlike, došli a pre a posle Narodnoj banci na reeskont, ako ne baš odmah, u toku dve trećine roka, na Кој ојаз bon, onda svakako na nekoliko dana pred samu skadenciju. Mi znamo da se naša finansiska administracija, kao i ostale grane naše državne administracije, tehnički prilično komplicirala i zbog toga usporila. Na to se čuju žalbe od strane privrednika već toliko godina. Naplata jednoga bona na veću sumu nije prost posao, mi tehničko-formalno, a da i ne сомоrimo o materijalnoj strani. Lud bi bio direktor banke, koji ne bi predao Narodnoj banci bon na reeskont, drugim rečima na inkaso, za naplatu. Neka briga oko toga predje na Narodnu banku! Narodna banka bi primila jedan zadatak, koji je vezan za znatne izdatke, bez ikakve naknade.

To bi bila prva žrtva od strane Narodne banke. Druga eventualna žrtva bila bi mnogo veća. Pronalazač te ideje svakako da nije mislio da Ministarstvo finansija treba novac, dobiven putem davania bonova u eskont, ne da čuva u kasama, već da ea upotrebi na tekuće državne potrebe. Takvo maznipuliranie iznajmljivanjem novca (i u opšte ceo predlog) pretpostavlja da prihodi državni utiču tako, da država može uvek o roku da isplati svoje bonove. To može da bude, a inože i da ne bude. Nije iskliučena mogućnost, da danas, u. doba loše privredne Rkoniunkture, naročito usled ogromnog pada cena jednog dela poljoprivrednih proizvoda, državna kasa гдје и stan{u da ras: polaže onog momenta potrebnim sumama, kad se imaju da isplate bonovi. Tu bi Narodna banka morala, kao i veliki broji ostalih imalaca državnih bonova, da se strpi. Malo se strpiti, to ie često samo eufimizam. Na kratko, postoji teoriska mogućnost, a iskusivo i praksa su to već potvrdili, da Narodna banka ne dobije o roku protuvrednost reeskontovanog bona. Za lajike to bi bila »iedna malenkost«, |er Narodna banka ima mogućnost da štampa pare, naročito sad, kad stavlja u pogon svoju fabriku za štampanje novčanica. Ko pak poznaje i naimanje teoriju novca, znaće, da onoga dana, kad bon ostane neplaćen, nastaje stanje, koje se naziva zaduženje države kod Narodne banke.

Kao što iz svega ovoga vidimo, dotična kombinacija pruža mogućnost prikrivenog, u početku nenameravanog, ali fatalnog zaduženja države kod Na. rodne banke. To medjutim nije namera hi vlade ni Narodne banke. Taj se izvor državnih finansiskih sredstava proslavio za vreme rata u Austro-Ugarskoi. Ona ga je najviše upotrebljavala i zloupotrebljavala. Ona je emitovala zajam za zaimom u trenufku, kad niko više nije bio уоЦап да upiše ni jedne obveznice. Ona ih je naturala pojeđinim liferantima i novčanim