Narodno blagostanje

9,-мај 1931.

В. Бајкић

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 289

— Кратка анализа најчовијих трговинско-политичких догађаја у Европи —

1. Мобилизација прел Женеву.

Ми смо још пре месец дана тврдили, да одају“ стро-немачке царинске уније не може бити ништа, пошто је компромис између Аустро-Немачке с једне стране и Француске и Чехословачке с друге, као најинтересантнијим у том питању, потпуно искључен. Француска и Чехословачка ће правити неотступно питање од тога. Ми држимо да је данас, ако не судбина царинске уније, а оно у сваком случају држање Француске и Чехословачке већ одавно по томе питању несумњиво. Треба да се само сетимо трију сукцесивних догађаја последњих дана, који су срачуњени, по нашем мишљењу, на обавештење светског јавног мнења о оријентацији односних држава у томе питању. Прво је био чувени експозе д-р Бенеша у парламентарном одбору за спољну политику. Ми смо о томе писали и сматрамо да није потребно да се на то враћамо. Оно што је најјасније у њему то је да Чехословачка ни у ком случају и ни у којој форми не прима аустро-немачку царинску унију. Она је сматра за опасност по своје политичке и економске интересе и слетствено сматра за дужност да се бори против ње.

Затим је дошао говор г. Лавала француског Министра председника, који такође не оставља ни трунка сумње у томе да Француска није променила своје гледиште на то питање, које је раније изложио претседник г. Думерг, а пре њега и г. Бријан. Г. Лавал је казао да је тај пројекат „изазвао узнемиреност у међународним односима, да таква разилажења међу народима, који требају заједно да раде, нису добра и да се такве махинације не могу допустити". Може ли бити што јасније2

Затим је дошла конференција Мале Антанте у Букурешту. Нама се чини да ова премаша значај свију претходних. У комуниикеу се каже да је на њој дискутовано о адаптирању пакта Друштва Народа Бријан-Келоговом пакту, о појачању срества против рата, о источним репарацијама и фондовима „Али „Б“, о изборном суду каоио припремној конференцији за наоружање и најзад и о самој аустро-немачкој царинској унији. Док су г. Лавал и г. д-р Бенеш били и сувише јасни у изношењу гледишта на последње питање, дотле је Мала Антанта у свом коминикеу само констатовала, да ју је пажљиво проучила са економске, правне и политичке тачке гледишта — истовремено са предлогом француске владе о решењу пољопривредне кризе и да су се Министри потпуно сложили до детаља.

После свега јасно је да ће приликом дискусије о аустро-немачкој царинској унији да се појави један велики број држава са Француском на челу са захтевом да се иста има да напусти у интересу спокојства и добрих односа у Европи. ___ Предвиђајући овакав развој догађаја ми смо још пре месец дана поставили питање, какво становиште могу заузети Немачка и Аустрија код оваквог

: стања ствари и одговорили смо да постоје две мо-

'гућности:: или да продуже рад на остварењу на-

мере или да је напусте. Ми смо дали израза уверењу да ће Немачка бити толико мудра, да ће код таког отпора дићи руке од царинске уније, као што су урадили Срби и Бугари 1906. године. Ми се нећемо упуштати у даље проучавање последица за случај да Немачка и Аустрија остану на своме гледишту, али свакако у вези с тим треба да истакнемо, да је Мала Антанта први пут од како постоји у свом коминикеју саопштила, да се бавила и оним питањима, који, према до сада познатим уговорима и реглманима Мале Антанте, а и по природи ствари, не спадају у њезину надлежност.

Сваком је јасно да се тиме хтело да констатује да је међ државама Мале Антанте постигнута потпуна сагласност у свима важним питањима светске и европске политике. Чињеница, да се то констатује непосредно у очи великих догађаја у Женеви мислимо да не потребује коментара.

П. Сренњо-европски царински блок.

Евентуалним напуштањем царинске уније неће се вратити трговинско-полтичко стање Средње Европе у зфафиз дио апје; на против ми смо на путу револуционирања трговинско-политичких односа и без царинске уније. Већ сам преференцијал, који је, као што смо то у прошлом броју казали, све вероватнији, претставља једну новину према стогодишњој пракси европске трговинске политике засноване на клаузули највећег повлашћења и уговорној царинској тарифи. У осталом ми смо већ једном напоменули да преференцијал може да буде толико различан, да се на једној крајности не разликује од обичног трговинског уговора, а на другој може бити идентичан царинској унији. Преференцијал за два три артикла, који чине само један мали проценат целокупног заграничног промета двеју држава, није ништа друго но обичан трговински уговор са једним изузетком као што је то погранични промет, или винска клаузула у предратном талијанско-аустриском уговору или сточна клаузула у немачкошведском уговору. Али кад преференцијал обухвата врло велики број царинских позиција и кад претставља према општој уговорној царинској тарифи знатно смањење, онда се преференцијал приближава царинској унији — по свом економском дејству. Јер ни царинска унија са великим бројем међуцарина не би економски никако другојаче изгледала, но што је интегрални преференцијални уговор.

Ми подвлачимо ову констатацију, јер се из ње логички да извести закључак, да се помоћу преференцијала „који у последње време прихватају све важније европске државе, може створити стање равно ономе царинске уније. Другим речима Немачка и Аустрија могу помоћу преференцијала доћи приближном стању, до кога су хтеле доћи помоћу царинске уније.

Ми ово помињемо не због тога што сматрамо