Narodno blagostanje

| 24 октобар 1951 а

подруме. Француска банка би имала да повуче око 15 милијарди франака злата из Енглеске и око 12 милијарди из осталих земаља. Није потребно доказивати колика би катастрофа наступила услед такве једне акције. Све би се злато сконцентрисало код неколико банака. Остале би остале без злата.

Друго, Немачка, Маџарска, Аустрија и велики број осталих држава изгубиле би златну подлогу која базира на девизама узетим на зајам. У том слу-

чају оне би морале да бирају или да смањују закон-

ску квоту покрића новчаничног оптицаја или да иду у дефлацију. Држимо да би таква подела злата ство_рила расположење у свету, које не би било далеко од ратнога.

Без устезања признајемо да је класично златно важење функционирало пре рата савршено. Али при томе треба имати у виду две врло велике разлике између прилика пред крај деветнајестога века и данас. Пре свега волумен међународних плаћања био је у то доба много мањи. Не само да данас ратни дугови, репарације и друге политичке обавезе играју велику улогу, већ су и сами државни међународни зајмови пре били много мањи но данас.

Друго, пре рата је било и других сретстава плаћања осим преноса злата. Тако је на пр. пре рата савршено функционирала арбитража хартија од вредности, захваљујући постојању великог броја тако званих уајешт5 шегпанопајез. То је данас онемогућено услед сувише високих националних такса на хартије од вредности. А да и не говоримо о томе колики је поремећај у међународном плаћању створио протекционизам. |

Али је ипак систем класичног златног важења функционирао само под нормалним приликама. Истина Паљи вели да најтежа и најдуготрајнија шпекулациона криза 1873. до 1877. није произвела кризу неповерења само због тога што је било публике која је имала злато и куповала хартије од вредности на међународним тржиштима, и тиме

LUNPOJEPTO) TO IPO OP JJ

Сорана 673

омогућила арбитражу због диспаритета каматне стопе.

Ако погледамо у данашње прилике видећемо, да није осуство арбитраже услед диспаритета каматне стопе оно што нам не достаје. И данас постоји неколико земаља у којима је народу омогућено да дође до произвољне количине злата и по потреби да га извезе ради набавке хартије од вредности. Знамо и то да је каматна стопа у тим земљама несразмерно нижа но у другим земљама. Па ипак арбитража каматне стопе не функционира. Заштог Зато што на тржишту влада криза поверења. И пре рата је криза поверења уништавала сваку арбитражу камате, јер је оно значило у исто време бегство из хартија, уништење кредита и тезаурирање злата. Сама берзанска шпекулација по себи не изазива неповерење. Поверење је за берзу егзогеног порекла данас. У томе лежи цела разлика.

Истина је да разне рестриктивне мере данас онемогућавају да се курсеви од земље до земље за један исти папир разликују за 10%. Тога није било пре рата. Али кад не би било рестрикције курсеви би се свели на ниво најнижег.

Горње поређење професора Паљиа има само један недостатак: периоде су и сувише различне. Наше време може се упоредити у погледу на тржиште капитала са оним за време рата. То нам најбоље потврђује сам Жени у завршетку поменутог чланка. Он вели: „Ако би рђаво упућено јавно мнење довело дотле да новчаничне банке буду приморане да пусте у оптицај злато у замену за новчанице, онда би се најмање десетак милијарди динара злата завукло у чарапе, где би било стерилизирано. У том случају светски сток монетарног метала тако би се сузио да би дефлација злато свела у врло опасне границе. То би понова родило кризе, које би требало лечити."

Класично златно важење данас би значило нестанак злата са тржишта услед завлачења у сокро-

вишта.

пазе

Глигорије М. Курило, Београд

САМОУПРА

ЦЕ,

ЗАНСИЈЕ

— Критика и предлози —

Г Предлози г. г. д-р |. Грегорина и М. Тошића,

О: реформи самоуправних финансија, која је на дневном "реду, изнета су два предлога; један од г. д-ра Цветка Грегорића („Економист 1930, бр. 1,2, 9 и 10 и Савремена општина 1930 бр. 9 и 10) а други од г. Милорада Тошића (Народно благостање 1931, бр. 12 и 14). Г. Грегорић је у ствазри формулисао два предлога: максимални, који предвиђа из основа ново уређење самоуправних финансија и минимални, за случај, да садањи порески систем самоуправних тела остане на снази.

Анализирајући садашње стање самоуправних финансија, г. Грегорић долази до закључка да прирези на државне непосредне порезе не могу бити основа финасијског система самоуправних тела. Исто гледиште има он ни у погледу на самосталне самоуправне дажбине, Ново уређење

финансија самоуправних тела треба да буде засновано на следећим начелима : „Држава треба да регулише и наплапује дажбине већег значаја, т. ј. оне, које су општије и које дају знатније приходе, да уступи самоуправи, општинама и бановинама (на које се преноси знатан део издатака) дечове својих фискалних прихода, сразмерно наплати у појединим самоуправним јединицама. Ове тангенте имају да буду главна основа финансирања самоуправе“. Уз то вели, да самоуправа нема права убирања приреза на државне порезе; право одређења и убирања приреза припада искључиво држави".

Према томе предлогу у првом реду треба уступити „самоуправи приходе од пореза на земљиште (сеоским општинама) и из пореза на зграде (градским општинама), сразмерно наплати у појединим самоуправним јединицама

(по примеру Аустрије, Немачке и делом Чехословачке),