Narodno blagostanje

24. децембар 1932.

динама су сасвим незнатне; не показује се неки систематски напредак, али ни опадање. Према подацима од 1931. г. од укупне површине целе државе од 24.865.500 хектара и 06рађене површине од 13.800.000 хектара долази 1,820.000 хектара на ливаде и 4,185.000 ха на пашњаке — скупа око 5 милиона хектара (39%). Овде је вероватно код пашњака урачунато и доста неплоднога земљишта, а нарочито у крашким пределима. Но и поред тога они заузимају велика пространства. Стање њихово је рђаво. Њиме се не поклања довољно пажње. Ливаде дају врло слаб принос, који просечно не прелази ни 20 мет. центи по хектару (а сушне 1927. и 1931. г. тек 26 м. њ.). Квалитет сена је лоши највећим делом је од киселих, отровних и бодљикавих биљака и корова, које стока никако или слабо искоришћује. И по мишљењу неких стручњака је од сена које се добије са ливаде, свега једна четвртина добра за исхрану. Стање пашњака је још горе, само сувати (планински пашњаци) могу за време летње сезоне да имају бујнију вегетацију и добро послуже као испасишта.

Док тако у летњој сезони стока већине села тражи храну по испашама, дотле се за зимску сезону, која доста варира у разним крајевима и годинама, храна за стоку мора припремити. Само негде у топлијим крајевима и неким годинама може се извесно време користити испаша и брст, као што је ове године, и ако је већ половина децембра, случај у скоро целој земљи.

Главни производи за зимску исхрану стоке јесу: разна сена, разне културне пићне и индустријске биљке, сточна репа, слама, кукурузовина (шаша), кукуруз, жита, кромпир, отпаци, мекиње и т. д. Међу њима на првом месту долазе разна сена, чија годишња производња износи 30 —35 милиона мет. центи. Као што смо и пре рекли сено је већином слабог квалитета и велики део његових састојака има врло малу или никакву хранљиву вредност. После њега по количини би дошли кукурузовина и разне сламе, које престављају најгору храну. И њихов удео у исхрани стоке знатан је и варира према жетвеном приносу.

У напреднијим крајевима као што је Војводина, служе за гориво и сточни простирач, а за сточну храну само у крајњој нужди; док У сиромашнијим крашким пределима

није редак случај да се они налазе на првом месту као

сточна храна. Па и ње стока често не добије довољно.

Под вештачком културом пићног биља, као и мехурастог и кртоластог, које служе као храна, врло мали проценат земљишта се налази. Луцерка и детелина заузимају међу њима прво место. Култура им је незнатно варирала и за детелину се кретала засејана површина од 100 до 107 хиљ, хектара са приносом од 2,740 хиљ. до 3,600 хиљ. мет. центи; за луцерку од 60—64 хиљ. хектара и приносом од 1,700 хиљ. до 2,300 хиљ. м. ц,; а за све остале (граорица и т. JU.) засејана површина кретала се око 31—39 хиљ. хектара. Просечни принос варирао је за детелину од 26—34 и луцерку 21—39 м. IL по хектару; док у већини земаља, чије тло није погодније од нашег, принос исноси 50—60 м. ц. по хектару.

Сточном репом засејано је просечно 25—30 хиљ. хектара и приносом око 100 M. m, по хектару.

Засејане културе пићних биљака према природним пашњацима и ливадама износи свега 4—6%, а принос према приносу ливада око 5%. Али култура пићних биљака налази се са 90% у Словенији, Војводини и главнијим деловима Хрватске.

Не само квалитативно што сточна храна код нас не задовољава, него и квалитативно је недостаје.

Према садашњем стању наше је сточарство екстензивно а исто тако и производња сточне хране.

У нормалним приликама аграрна политика би то пи-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Стране 825

тање решила интензивнијом производњом пићних биљака. Код нас у овом случају имала би да се реше ова питања: проширење и унапређење вешт. културе пићних биљака, побољшање ливада и пашњака, и консервирање сточне хране за зимску исхрану.

Међутим код данашњег привредног стања и код нас и у свету аграрна политика не може препоручити те мере нормалног времена због тога што, поред природе, која игра главну улогу у производњи пићних биљака, потребно је за интензивирање производње уложити већи рад и капитал. А при данашњим ниским ценама повећање продукционих трошкова, било улагањем капитала, било повећањем рада, значило би губитак. .

Данашње ниске цене нам онемогућавају унапређење сточарства и чак је срећа што је оно екстензивно.

E KK I= E

Откако је основано позориште, већ је неколико пута покренуто питање о томе да ли оно треба да буде школа или забава. Ова разна гледишта на позориште била су условљена годинама и специјалним положајем њихових протагониста. Друштвени редови као свештеници, или старији људи, први већ по својим погледима на свет а други по своме темпераменту, тражили су и траже да позориште буде школа, да делује васпитно, да проповеда морал. То, у осталом, није специфично наша појава. Она се јавља код свих народа. У најновије доба, међутим, поставља се још један постулат: буђење и изграђивање националне свести, заправо, стварање т. 3. националног репертоара од домаћих писаца с националном тенденцијом. Моралисти постављају своје захтеве категорички, и врло су искључиви. Али увек заборављају да формулишу каква школа треба да буде позориште, и кога треба да школује. Јер на крају у позориште долазе већ одрасли људи, већином школовани, са одређеним погледима на свет, Они нису вољни да плаћају скупе улазнице за школу, нити она може на њих да делује васпитно. Ниједан родитељ није ништа научио из жалосне Шекспирове трагедије Ромео и Јулије. Ни један злочинац на свету није после гледања неког моралног позоришног комада престао да врши свој занат. Публика плаћа, и тражи за своје паре оно што јој се свиђа. Аргуменат моралиста, да и држава даје паре, не мења ништа на ствари, јер публика даје више, и без тих прихода ниједно се позориште не би могло одржати.

„Слепи Маш", г. Петар Крстић и публика која не иде у позориште џабе

Државна субвенција је само помоћ да се одржи уметнички ниво позоришта, који захтева велике материјалне и личне издатке. Она у овоме случају врши један уистини национални посао, јер омогућава постојање једне институције, која је национално репрезентативна, и једино ту лежи њена национална функција. i

Приказивањем Штраусове оперете „Слепи Миш“, поново је отворено ово питање. Против позоришта као забаве ломи перо г. Петар Крстић, композитор, и тражи само високу музику, а ако већ мора да буде банална и забавна, онда нека буде бар национална. Дословно каже у „Правди": „Оперета је забава и то забава страног порекла, која одрођава и срозава укус.“ У једној реченици неколико нетачних констатација! Забава није национално обојена. Људи свих народа забављају се у главном из истих побуда и с истим средствима — могуће само с другом техником. Хумор и веселост су у суштини код вих народа састављени од истих елемената. Смех и плач су код свих у главном реакција на исте надражаје, који јаче или слабије делују с обзиром на социјалну припадност и културу појединца, а не због националне разноликости. Према томе подела на страну и националну забаву је депласирана. Када би се код нас поставио