Narodno blagostanje

2, септембар 1933, НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ Страна 565

Али ипак ми оптимистички ценимо шансе овог споразума. Што се тиче Русије нашим је читаоцима познато из наших написа о руској пољопривреди, да она за сада може да извози пшеницу само у колико на другој страни пусти своје становништво да гладује. После рата једва да покрива својом производњом домаћу потрошњу.

Што се тиче контроле она неће бити тако потребна јер не можемо замислити да би се све државе бациле на изигравање једног сепЏетеп-астетен-а. А осим тога волумен светске трговине житом тако је велики да неколико хиљада прошверцованих вагона не би стављало у питање функционисање уговора. .

Највећи недостатак лежи у самој природи обавеза, које су преузеле државе увознице. Оне су лабаве и неодре- | ђене. Заправо то нису никакве формалне обавезе него једино обећања да ће се предузети извесне мере. Због тога им непе бити тако тешко да у идућој кампањи не испуне та обећања. Ми идемо чак тако далеко да тврдимо да ће неким земљама увозницама бити политички немогуће да одрже дата обећања, јер је њихова пољопривреда политички тако јака да ће бити у стању да онемогући све мере против себе, као на пр. у Чехословачкој, Француској и делимично у Немачкој.=) Потврду за ово налазимо и код Аустрије, која је 24 авг., тј. уочи потписа лондонског споразума, извршила поновно повеђање царине, Што се тиче Италије и Енглеске тамо је помагање пољопривреде управо у служб. програму. Тешко је веровати да ће Мусолини напустити досадашњу успешну „пшеничну борбу“ или да ће се Енглеска одрећи фанатичког помагања пољопривреде, које је почело у овој години. Готово је искључено да ће чехословачки сељаци пристати на укидање многобројних субвенција које уживају после рата.

___Али и ако се све то узме у обзир ипак су шанси уговора повољни, јер државе увознице све кад би и хтеле не могу да властитом производњом подмире домаће потребе. Национално-економски посматрано, државе увознице су већ одавно прекорачиле критеријум економичности. Другим речима њихови производни трошкови због гајења пшенице на све лошијим земљиштима премашују за 100 до 200% производне трошкове прекоморских земаља. Ако се свет буде даље развијао у правцу аутаркије, можда ће земље увознице бити у стању да и даље помажу производњу пшенице -па макар и уз још веће трошкове производње. А онда житни картел постаје и онако беспредметан, Али док аутаркија још није потпуна, и државе увознице пшенице „рефлектирају на извоз других артикала, није искључено да ће државе извознице предузети заједничке репресалије против држава увозница. Ми мислимо да је најтежа етапа била само закључење уговора, а кад је то постигнуто није искључено да се он прошири. У случају непоштовања споразума од стране држава увозница може доћи до формирања два фронта при чему би државе увознице извукле дебљи крај. Наравно све под претпоставком, да даљи развој не буде ишао ' у правцу аутаркије.

Сасвим ће бити разумљива радост наше пољопривреде кад сазна да је намера сауговорача да осигурају цену од 12 златних франака од 100 кила. Та цена покрива и највеће производне трошкове у нашој пољопривреди.

2) У споразуму налази се и следећи интересантни пасус: „Извесно је, да ће мере, којима се ограничава површина засејана пшеницом зависити у првом реду од унутрашњих прилика сваке државе, као и то, ће све ове мере у многим случајевима морати бити санкциониране нарочитим законима. Упркос томе се претпоставља да државе увознице неће изигравати ова добровољна ограничења производње држава извозница повећавајући своју сопствену производњу и на тај начин онемогућити напоре око побољшања цена пшенице, што је у општем интересу“.

Скептици ће рећи да је то неостварљива жеља, али ми указујемо на чињеницу да егзекутивни одбор стоји под водством људи, који су у погледу манипулације цена под најтежим условима имали великог успеха, наиме Канађана Они су стварно преко свог житног пула неко време диктирали цену пшенице на светском тржишту,

Ш Последице житног картела.

Основна идеја уговора састоји се у одстрањењу хиперпродукције смањењем засејане површине до чега мора да дође због смањења извоза. Немогућност контроле засејане површине онемогућивала је све досадашње покушаје закључења споразума о житу. Због тога се сад прихватио план, који су Руси поднели још пре годину дана, наиме контингентирање извоза. То је једноставније решење и лакше за контролисање. Али се није остало само при томе. Напротив прихваћено је још и начело англосаксонских земаља, које они заступају и у питању разоружања, наиме да се народима не намећу само обавезе, него да им се дају и сретства за њихово провођење, Тако се обавезују прекоморске државе — додуше то не произилази из текста уговора — да смање засејану површину за 15%.

Већ само максимирање извоза и провођење пакта присилиће заинтересоване државе на огромне промене у њиховој аграрној политици. Реглементирање производње пшенице у размерама, које се код нас могу тешко схватити, биће неизбежно. Н. пр. одобрени извозни контингенти нашој држави од 30 хиљада, Румунији 40 хиљада, Мађарској 60 хиљада и Бугарској 10 хиљада вагона одговарају отприлике просечним извозним вишковима, али они зависе од жетве, тако да је у случају обилне жетве, у колико се не предузму нарочите мере, пад цена на домаћем тржишту неизбежан. О некој либералнијој житној политици не би могло више бити говора. Осим тога мора се настојати да се не прошири производња пшенице на штету других врста жита,

Ми ћемо се доцније опширно позабавити питањем последица житног пакта по нашу општу привредну политику.

Уговор треба одмах да ступи на снагу. Формални услов за то је ратификација од стране свију држава чији су га претставници потписали — или бар већине. Врло је мало вероватно да ће уговор пропасти услед осуства ратификација, као што је то био случај са многим међународним уговорима. Иза њега је сам претседник Рузвелт и он ће се старати — а за то је довољно способан — да он што пре ступи на снагу;

IV Значај горњег уговора за нашу националну привреду.

Констатујући да нема ниједне државе којој је овај уговор тако добро дошао, као нашој, морамо иствремено подвући, да се не може очекивати да се идеална цена од 12 златних франака постигне још ове зиме, а можда не целе кампање. Али то није ни потребно. Довољно је ако

уговор успе, — а ми се томе надамо, — да спречи да цене на светском тржишту— а оне су за нас врло важне ове године — не падну на ниво на коме би неизбежно пале —

што су у осталом предосећале све владе и што се огледа у општој нервози још у почетку ове кампање.

Ми смо добили; али уговором нису решени сви проблеми у вези с извозом жита ове кампање. Пре свега појављује се питање преференцијала. Уговор о светском картелу пшенице чини преференцијале излишним. Они су дошли само за то да помогну оним аграрним државама, које су најјаче биле погођене ниском ценом. Уклањањем узрока ниској цени и саме ниске цене постају преференцијали беспредметни. Вероватно да ће сам извршни одбор у Лондону устати против њих, нарочито с обзиром на чињеницу, да