Narodno blagostanje

12 јануар 1935.

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 35

ЗАКОН О СУЗБИЈАЊУ ПОЛНИХ БОЛЕСТИ

| s

Hama је држава посветила врло велику пажњу сузбијању полних болести. Чак би се могло рећи да је наш закон у том погледу ишао даље него законодавство у ма којој другој држави. Поред пропаганде, давања савета и обавештења, отварања болница и амбуланта и бесплатног прегледа и лечења болесних, код нас је декретирана и обавеза лечења, принудно смештање у болнице у извесним случајевима и одузимање малолетних од њихових родитеља; предвиђена је казна за лажне исказе лекара и за преношење болести, као и забрана брачне могућности за полно оболелог.

Наш је уредник благовремено, али узалудно, указивао на све тешкоће с којима ће бити сколчано спровођење овог закона. У своме чланку „Проблем. сузбијања полних болести“ (бр. 2 „Народног благостања“ од 5 јануара 1934) он је углавном тврдио следеће: „Полна болест је једно

социјално зло и државна је дужност да га лечи.

Али је закон неизводљив, јер недостаје организација санитетске службе, нема довољно лекара, ни амбуланта, нити је лекарска служба довољно сопијализирана, да идеално изводи принцип добровољне државне помоћи оболелим и да прогања оне који су несавесни у одбрани друштва од тога зла. Полне болести нису опасније од осталих заразних болести, па одбрана народног здравља мора да буде на целом фронту једнака. Сада треба радити на изградњи материјалних условаи дејствовати дидактичким средствима: поуком, пропагандом, пружањем помоћи оболелима итд. И стручне сметње су огромне. Нарочито значење добија одредба о забрани брака за полно оболелог. Стање здравља не може се лако утврдити. При давању уверења о здрављу лако се могу вршити злоупотребе.“

Није било потребно више од пола године примене овог закона, да би се показало како су сва предвиђања нашег уредника била тачна. По члану 14 Правилника за извршење закона о сузбијању полних болести одређени су облик и садржина лекарског уверења, које се издаје мушкарцу за ступање у брачни однос. Лекар има да потврди да уверење издаје на основу извршеног микроскопског, клиничког и серолошког прегледа. Међутим, утврђено је да су поједини лекари издавали уверења и без оних прегледа које закон и правилник захтевају. Дневна је штампа донела, да је у Скопљу утврђен чак и један случај, да је "један лекар издао уверење, иако је клиничким, микроскопским и серолошким прегледом утврђено противно од оног што је у уверењу било назначено. Неисправности с лекарским уверењима утврђене су и у Нишу. Да ли је било неправилности и у другим местима Можда. „Лекар“ (бр. 181 и 182 од 15 децембра 1984 године) изражава се о лекарским уверењима овако: „Морамо и ми признати, ма колико да нам то није угодно, да су лекари збиља сувише неотпор-

ТО ПРЕ УКИНУТИ

ни према неоправданим захтевима публике у погледу лекарских уверења... Озбиљност и аугоритет лекарских уверења су заиста ниско пали.

Најзад, чак када и не би било никакве сумње у савесност лекара, ситуација би још увек била тешка, јер од правилно и тачно постављене дијагнозе зависи судбина многих бракова и многих породица. Остављамо на страну стручну спре му самих лекара. Питање је у томе, да ли је медицина као наука уошште довољно егзактна. Постоји ли могућност констатовања стања здравља у свим случајевима» Код сифилиса је на пример Васерманова реакција непоуздана, може да буде позитивна и без постојања спирохета, а негативна, кад ових има.

Није мала ствар прогласити некога сифилистичарем, ако он то није. Па ипак, мишљење нашег Главног санитетског савета даје и за то мо гућност. Поводом извесних притужаба на прегледе извршене у Неготину та се висока установа овако изражава: „Присуство прописно утврђеног позитивног налаза Васерманове реакције, код особе без клиничких знакова или трагова сифилиса, значи да дотична особа има сифилис који је у латентном стању“. Насупрот томе тврде при знати претставници науке, да Васерманова реак“ ција може дати позитиван резултат и код особа које не болују од сифилиса. Случајеви латентног сифилиса не могу се уопште са сигурношћу контролисати прегледом крви. Нису поуздани ни разни клинички симптоми; они су често заиста знак сифилистичке заразе, али могу потицати и од каквог другог оболења, а дешава се да их нема, иако сифилистичке клице постоје. Данашњим средствима може се чак и почетни стадиум прогресивне парализе толико залечити (али не и излечити), да не остану никакви видљиви спољни знаци.

Уосталом, хемијске реакције могу бити негативне већ после осам дана лечења, иако пацијент и даље болује од акутног сифилиса. Несавестан болесник може се одмах, после таквог лечеma. дати прегледати од стране другог лекара, и лобиће без икакве нарочите сметње уверење да не болује ни од какве полне болести. Лекарско уверење у овом случају не доказује управо ништа, а ипак даје болесноме право да ступи у брак. Очигледно је да се оваквим начином не подиже народно здравље.

Не постоје ни материјалне могућности за правилно лечење оболелих. За сиромашније лечење је у принципу бесплатно. Али у свима случајевима оболели ипак није у стању да се лечи. Можда нема лекара у месту, а њега би много коштало да доће до лекара и да тако сачува друге од заразе. По броју лекара Југославија стоји на једном од последњих места у Европи. Узима се као правило, да у цивилизованим земљама треба да буде просечно по један лекар на сваких 1000