Narodno blagostanje

25. јули 1936,

D-r H. Weirich

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна. 419

SISTEM REGULISANJA CENA POLJOPRIVREDNIH | PROIZVODA U NEMAČKOJ,

Nema primera u visoko razvijenoj kapitalističkoi privredi za masovni uticai na cene kao što je to slučai sa cemama poljoprivrednih proizvođa u Nemačkoi preko Staleža zemaliske ishrane. U Nemačkoj je u početku рофсеплуап (ај prvi pokušaji da: se cene mnogobroinih artikala koje proizvode milioni proizvođača regulišu po nahođeniu jednog organa. Zbog toga je Stalež zemaliske ishrane sretao na svom putu uvek nove teškoće i zbog toga je morao sve Više proširivati i produbljivati svoju akciju. Poslednji beočug završen je tek prošle godine. Sada se već može govoriti o sistemu dirigovanja cena poljoprivrednih proizvoda u Nemačkoj. Zbog toga smatramo da će za naše čitaoce biti interesantan jedan kratak pregled razvitka toga sistema. Polioprivreda zavisi od prirode. Zato je, pored orga-

nizatorskih, socijalno i nacionalno-političkih cilieva, jedan od glavnih zadataka Zemaljiskog staleža ishrane izdvajanje polioprivrede iz kapitalističkih tržišnih odnosa. Razvoj njenih dohodaka treba osloboditi mehaničkih zakona. Da bi mogao da postigne ovaj naročiti zadatak, dobio je Zemaljski stalež ishrane, mimo sve ostale staleške organizacije, pravo na Tegulisanje cena.

U tome pogledu Zemaljski stalež ishrane načelno pretstavlja prinudni kartel cele jedne privredne grane, monopol. Kolike su mogućnosti jedne ovakve organizacije, moglo se dovolino znati iz teorijskih studija o monopolnim cenama i iz praktičnih iskustava sa kartelima u privatnoj privredi i sa cenama koje utvrđuje država. Tvorci Zemaliskog staleža ishrane isprva su olako prelazili preko tih iskustava; iz razumljivih razloga njima je bilo stalo do toga da se OVa огganizacija ne smatra kartelom. Dosta zabune unela je, uz #0, i ideja o »pravednoi ceni«; ona je imala da bude ideja Vodilja i zato se kod regulisanja tržišta glavna pažnja obraćala regulisanju cena. Mislilo se da će ono samo biti dovoljno pa da se postigne Žželiena svrha.

U nedostatku ma kakvih jasnih i određenih merila, smatrana je isprva »pravednom cenom« svaka cena koja je bila viša od dotadašnje, samo ako je išla u prilog polioprivredi. Tek kada је otpor trgovaca i potrošača protiv DOrasta cena postao neodoljiv, utvrđene su kao pravedne cene one koje su se u taj mah zatekle i koje su prosečno odgovarale prosečnim cenama iz gođina 1909—18. —

Postojala ie, inače, namera da se po mogućnosti svima polioprivrednicima obezbede isti privredni uslovi, i. to Dpomoću svega nekoliko određenih i stabilnih pravednih cena. Međutim, čim je Zemaliski stalež ishrane počeo sa regulisanjiem poljoprivrednih cena, nastala je potreba da se regulisanje proširi i na sve druge cene. koje imaju ma kakve veze sa polioprivredom, i da se čitav niz cena diferencira sa nairazličitilih gledišta. Istina, regulisanje tih cena bilo je mnogo blaže. Ne treba naročito ni isticati da su istovremeno .preduzimane i izvesne blaže mere za regulisanje tržišta, kao regulisanie poslovnih i platežnih uslova, mere obične. u praksi kod prodđdainih kartela. Što se tiče intenziteta regulisanja, uskoro se uvidelo, da je u mnogim slučajevima određivanje čvrste cene bilo sasvim nedovoljno. Radi boljeg prilagođavanja prilikama na tržištu morale su se uvođiti cene sa · izVesnom slobodom Lkretania u određenim granicama; često

зе regulisanje А па па Пт određivanje najviše ili nainiže dopuštene cene. U. slučajevima, pak, gde. ie nadzor bio skoro nemoguć, preporučivane su poluobavezne cene, uglavnom orijentacije radi, ili čak samo »ргипегпе« cene bez ikakve obaveznosti. Ali se brzo pokazalo da se cene poljoprivrednih proizvoda mogu s uspehom regulisati samo onda, ako se istovremeno regulišu i cene dobara koje poljoprivrednik kupuje. S druge strane brzo se uvidelo da se cene polioprivrednih proizvoda smeju štititi samo dotle. dok пе ugrožavaju potrošače; zato је, najzad, nastala potreba i za utvrđivanjem posredničkih, trgovačkih i prerađivačkih cena, da bi se postigla izvesna ravnomerna raspodela opterećenja, prouzrokovanog povećanjem cena.

Ali time diferenciranje cena još nije bilo završeno. Opšte čvrste cene nisu bile u skladu sa regionalnim, sezonskim i kvalitativnim razlikama kod ponude; trebalo ih je prilagoditi tim posebnim prilikama, da ne bi nastali osetni DOremećaji u snabdevanju. Postojala je- opasnost da u pasivnim krajevima ne nastupi smanjenje ponude, a istovremeno u proizvođačkim predelima kriza prodaje. Tako su za pojedine zone uvedene različite opšte cene, a dozvoljena su i lokalna otstupanja od ovih. Tako su u proizvođačkim oblastima opet iskrsle niske cene, a u pasivnim visoke, — ukoliko nije uspelo da se prevozni troškovi, koji su prouzrokovali razlike, Domoću egalizacionih blagaini prebace na sve proizvođače podiednako. Dalje je postojala opasnost kod čvrstih cena kroz celu godinu da se proizvodnja koncentriše samo na kratko vreme u godini kad je najrentabilnija. Trebalo je, dakle, dozvoliti sezonske promene cena; fime je opet došlo do izražaja u ceni sezonsko kretanje proizvodnje, kao i pre,

— ukoliko nije lagerovanjem i kreditiraniem omogućena iz-

vesna nivelacija cena. Razume se da su i kvalitativne razlike kod proizvođa morale naći izraza u cenama, jer bi se inače uništio interes za kvalitativne rekorde i nijanse i proizvodnja bi spala na prosečnu kakvoću i ograničila bi se na Drosečne vrste. U tu svrhu utvrđene su, koliko je bilo moguće, za pojedine kvalitete različite cene; uglavnom, međutim, određene su cene samo za naibolji ili naigori kvalitet ili je klasifikacija ponude poverena naročitim organizacijama.

Vrlo važna mera bilo je potpuno ođeljivanie ovih Veštačkih unutrašnjih cena od onih na svetskom tržištu; ta mera je možda najinteresantnija za kritičko promatranje politike »pravedne cene«. Pokazalo se, naime, da carine (čak ni vrlo prilagodljive lestvičarske) nisu dovoline da zaštite zemlju od kolebanja cena na svetskom tržištu. Neizbežno je bilo uvođenje uvoznih monopola u obliku državnih ureda za uVOZ DOjedinih grupa artikala; dobitak na tom poslu pripada državi.

Ti su monopoli istovremeno pružili mogućnost za do-

ттапје ропиде па дотасет tržištu. Međutim, ispostavilo se

da samo regulisanje cena nije dovolino ni za regulisanje tržišta u zemlji, pogotovu što pomenute mere” prilagođavanja nisu uvek preduzimane odmah, već obično tek kađa bi se pojavile. teškoće. I tu se moralo pribegavati regionalnim ustupcima, iako samo kod malog broja artikala; privremeno, ali sve češće, dolazilo je do kontingentiranja, jer veštačke cene nisu više mogle da služe kao merilo za odnos ponude i tražnje, tako da je na tržištu nestalo svakog regulatora količina. Razume se da se nastojalo da se privatna privreda