Narodno blagostanje

26. депембар 1936.

G. d-r Vukčević je učinio

nehotice mnogo veću uslugu svome klijentu svojim париštaniem mandata no što bi to bio slučaj da ie ostao da ga brani. Njegov revolt protiv diktature ulice otvorio je vrata reakciji protiv činjenica, da se »od prolivene krvi stvara senzacionalno-skandalozna hronika, da se uspomena nesrećnih žrtava prlja gadnim podmetanjima i da se na leđa optuženog tovare nedokazani grehovi«, kako je to formulisao g. V. Gli·gorić u »Politici« od 23. t. m. Prvi akt reakcije pojavio se u »Vremenu« 22 i. m. prenošenjem pisanja o događaju iz Tu-

Sud ili ulica

brike reportaža u rubriku analiza. Već sutradan je sledovao-

drugi akt revolta u »Politicie« u rubrici »Društveni život« od njezinog kućnieg hroničara za ovu rubriku.

G. Gligorić piše da ovo stanje, koje je g. d-r Vukčević nazvao diktaturom ulice, mora da prestane, da je neophodno potrebno »da ponovo ovlada razum nad emocijom, da se savlada psihoza mase« i smatra, da se to može postići obiavom dosadanjeg istražnog materijala. Kao što zg. Gligorić traži da se učini krai tovareniem optuženome na leđa nedokazanih grehova, tako i »Vreme<« veli, da »možda u stavu javnog mnienjia ima i pomalo prenagljenosti, da su možda neki momenti nedovolino razjašnjeni ili da je posledica opšteg našeg stanja, a da bi za njih imao da ispašta samo jedan nevolinik, kome je zla sreća dala da ponese presudu za sVe«.

Kao što vidimo, oba lista uzimaju u zaštitu optuženoga za sve ono za Šta on po logici i zdravom razumu ne treba da odgovara. Oni ga rasterećuju od optužbi poteklih iz »>nagađanja, pretpostavki, hiperbola i proizvoljnih prepričavanija ili zlonamernog i tendencioznogz ubacivania u ulicu«.

То је tačno. Dok u prvi mah nije bilo živoga stvora, ma iz kakvog poganog materijala bio sazdan, koji nije osuđivao do očajanja postupak optuženoga Stojanovića, dotle ie ovakvim držanjem јаупога ши Цепја, Како ga karakterišu oba lista, došlo do reakcije koja može lako da ode i do nezasluženog rasterećenja optuženoga, jer za psihologiju mase važe zakoni krajnosti.

>Vreme« odaje priznanje našem javnom mišljeniu za iednodušno držanje prema akterima ove strašne tragedije. Samo međ ljudožderima bi moglo drukčije da bude. Možda bi mnogo bolie bilo da se više udarilo glasom na one nepovoline pojave, koje su pratile manifestaciju javnog mišljienia, koje su poslednjeg dana uzele maha, koje revoltiraju svakog pravičnog čoveka i koje su izazvale reakciju. Mi ćemo biti poslednji koli ćemo uzeti u odbranu oca optuženoga. Naprotiv, nalazimo da je, usled nezdravog stanja u našem javnom mi· Šlieniu, svojedobno nedovoljno kritikovan za svoj rad. Ali još manje se mogu odobriti napadi na njega čak i za njegov službeni rad, povodom strahovitog dela njegovog sina. Njegovi roditeli ostaju van igre po svima principima ljud"skog prava, — bar dok se ne utvrdi neposredna veza između njihovog držanja i tragedije, o čemu za sada samo postoje pretpostavke i ubacivania.

G. Gligorić s puno prava podvlači zlonamerno ubacivanje izmišliotina u ulicu. Time ie on na konkretnom slučaju iskazao i svoje gledište na stari sociološki problem o tome, kako se formira javno mišljenje. U tom pogledu postoie dva ekstremna gledišta. Jedno je reakcionarno, po kome se smatra raspoloženje mase za proizvod onoga, ko ga eksploatiše. U francuskom časopisu »Commentaires« od 90. о. т. zastupano је to gledište povodom obrta javnog mišljenja u

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

_ ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛ

Страна. 839

МИ

Engleskoi o Vojvodi od Vindzora. Tamo se kaže: »Gomila nema svog mišljenja, ona sleduie svome šefu, svome eksploatatoru. Broj daje masi jednu vrstu anonimnosti koja omogućava onome koji drži konopac u ruci da reakcije tumači po svom nahođenju i u svoju koriste. Zatim navodi klasično me-

sto iz poznatog Rableovoga romana, kako se Dendio osve-

tio svom neprijatelju Paniržu time što mu je kupio ovna i bacio ga u more te su za njim poskakale i ostale ovce. Po drugom protivnom gledištu postoji kolektivna duša mase kao stvarnost. Nebrojene studije su imale za cili proučavanje tog pojava. Ali se ne može poreći, da postoji neprekidno strujanje između duševnog stanja mase odnosno ulice, kako kaže g. d-r Vukčević, i vođa. Nekadanje vođe mase sa pijace zameniuju danas novine i drugi organi raznošenia vesti. Drugim rečima, sociologija nikad nije poricala činjenicu da organi javnog mišljenja imaju tu funkciju samo za polovinu, a za drugu polovinu da su sami faktori iavnog mišljenja. To je sasvim pojamno. Čak i kad se ne iznosi mišlienje po jednoj stvari, mora da se utiče na stvaranje mišljienia ulice iznošeпјет činjenica, jer one su najvažniji elementi formirania miСјепја. ! Кад зе iznose lažna i izmišliena tvrđenja kao činjenice, onda se svakako stvara i pogrešan sud.

Logički bi zakliučak iz ovoga svega bio, da bi javno mišljenje u ovom događaju drukčije evojuiralo, da bi možda i danas bio živ pok. Žika, i da bi bilo mnogo bolje duševno stanje njegove jadne udovice (na koje prijatelji treba jako da obrate pažnju), da nije bilo pojave koju tako osuđuje 2. Gligorić. S puno prava postavlia »Vreme« pitanje: »Ko je kriv što je do ovoga došlo?«

Bescilino je obraćati se po ovoj stvari javnom mišljenju. Ono je mi sami. Ono je prosek našeg mentaliteta. Njemu se nema šta da prebaci. Ono se razvijalo sasvim noTmalno. Nasuprot »Vremenu« nalazimo mi, da nije bilo nikakve evolucije kod našeg javnog mišljenja poslednjih godina, ali da je utoliko jača bila evolucija kod organa javnog mišljenja. I to u dva pravca. Jedan je dovolino kritikovan od oba lista, a drugi je samo za pohvalu. Dok je naše javno mišljenie od vajkada imalo savršen osećaj pravičnosti, dotle toga nije bilo kod naših organa javnog mišljenja.

Mi ćemo iz naše arhive, a iz odelika »Javno mišlienje«, da izvadimo samo jedan jedini primer za dokaz našega tvrđenja.

Jednog hladnog januarskog dana jedna devojka izvIšila je pokušaj samoubistva. Policija je utvrdila da je povod bila nesrećna ljubav. Slučai je mnogo sličan sa slučajem pok. Mile. 1 ovde se radi o jednome još bogatijem i, izgleda, razvratnijem beogradskom masarošu; i ovde je igrao automobil veliku ulogu, i ovde su bila obećania braka, samo s tom razlikom, da je učinilac dela strahovito maltretirao svoju verenicu dok se rešila na samoubistvo. Međutim taj događaji је zabeležen u jednom beogradskom listu na sledeći način: »Pokušaj samoubistva jedne bludnice. — Prekjuče po podne oko G časova pokušala je da izvrši samoubistvo Katica Drapšin, sa stanom u Trnskoj ul. br. 20, na taj način što je ispalila jedan revolverski metak u grudi. Revolver je, kako se utvrdilo, ukrala iz džepa jednom svom prijatelju. Uzrok samoubistva je taj što se Drapšinova bila uplašila da će „je policija uhapsiti zbog nemoralnog života(?). Povreda nije teške prirode«. Nama je poznata i dalja žalosna istorija ove. poštene devojke, koja je imala za razliku od pok. Mile, još i tu otežavajuću okolnost, što dje bila rodom iz sela Kaća kod Novog Sada i bez branioca.

'