Narodno blagostanje

Страна 260

стран не може слободно располагати износом од наплаћених купона или управо он је у томе јако ограничен и увек под условом одобрења Министра финансија. То неједнако третирање портера, резонује он, објашњава нам на пример појаву, да на ше државне обвезнице у иностранству носе данас камату која је знатно већа од камате коју носе наши папири у земљи, да је курс наших обвезница у иностранству знатно нижи од оног у земљи итд. Ова диференција чини те је понуда облигација из иностранства врло јака, ма да наша пијаца Пије богата капиталом.

Излажући овај други аргуменат, г. проф. Тодоровић завршава свој чланак не покушавајући ни једном речи да га обори. Међутим одмах затим га обележава „неоправданим“ и „некорисним“.

Тачно је тврђење г. проф. Тодоровића, да у историји има примера, да су портери истог зајма у земљи третирани горе него у иностранству. Међутим штета је што му није било познато, да најновији пример лежи баш у финансијској историји Краљевине Југославије: све до споразума са иностраним портерима од марта 1938 године, а за време депресијације динара, наши су домаћи портери третирани неповољније него инострани. Баш за финансијску историју овај је пример требало забележити и сачувати. А та је појава условљавала потребу забране извоза наших облигација, коју професор у истом чланку сматра за „неоправдану и „некорисну“.

Тачно је тврђење г. професора, да је диференцијалан третман домаћих и страних ималаца облигација наших спољашњих зајмова, премда терминологија није тачна. Није различан третман 06везница у својини странаца од оних у својини наших грађана, како он каже, већ ималаца обвезница на страни, без обзира на поданство и оних у земљи (наравно са гледишта службе зајма). Али кад је г. професор приступио објашњавању те диференције у третману, он је цитирао прописе који са питањем немају никакве везе. Он има у виду само облигације у земљи. То је, међутим, сасвим друго питање. Оно што је диктирало потребу забране увоза облигације, то је разлика у третману ималапа оних преко границе и оних унутар границе. Питање како се третирају странци и доморотци кад су им облигаије у земљи, нема са питањем забране увоза облигација никакве везе. А огромна је разлика у служби зајма на страни од оних у земљи. У земљи примају сви странци и домаћи купоне у динарима, док у иностранству примају сви без разлике 15% у девизама, 55% у фундинг облигацијама, а 30% се задржава за појачану амортизацију зајма.

Пошто је курс облигација у земљи много повољнији но на страни услед тог диференцијалног третмана, то је, како каже сам г. професор, понуда облигација са стране на нашој пијаци врло јака,

Ш КАКО ЈЕ У

Трећи аргумент, који износи г. проф. Тодоровић против ове забране увоза, почива на аналогији. Он вели, од вајкада су хартије од вредности једне земље имале бол за отаџбину и враћале се постепено у њу. Леп пример за то пружају нам предратни зајмови Италије. И овде је г. професор

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 17

(а ова није богата капиталом). Зар нам та појава не намеће дужност подизања кинеског зида на граници за облигације на страни» Из два разлога је неопходно потребно употребити сва могућа сретства која власти стоје на расположењу, ради онемогућења увоза и једне једине облигације са стране.

Први разлог је национално-економски. Као што је емитовање зајма на страни увоз капитала, тако је исто увоз облигације извоз капитала. Пошто нам имаоци наших облигација на страни исте неће поклонити, то је њихов увоз могућан само уз противвредност. Свака увезена облигација претставља купопродају, односно употребу страних платежних сретстава девизно-политички посматрано, од-

"носно извоз капитала из земље, — посматрано на-

ционално-економски. Па зар данас, кад је потпуно изумрло међународно тржиште капитала, једна од земаља најсиромашнијих капиталом, као што је Југославија, има рачуна да враћа иностранству капитал који је своједобно повукла емисијом својих облигација Свакако да не.

Други разлог у корист ове строге забране увоза облигација је двојак: финансијско-политички и морални. Само Блерових облигација има на страни око 1.300 милиона динара. Па како би изгледали курсеви наших хартија од вредности, кад би и један мали део истих био пуштен у Југославију» Држава, која је у овој години повукла путем зајмова са домаћег тржишта преко милијарду ди: нара, не би могла да реализира ни 10 милиона, кад би био пуштен слободан увоз наших облигација са стране. То је финансијско-политички разлог. А етички лежи у чињеници, да би држава једним својим актом уништила имаовину великог броја појединаца, приватних и јавно-правних установа, који су своју имаовину делимично или целу уложили у државне хартије од вредности. Они би го-

ре прошли него американски имаоци хартија од вредности 1930. године.

Курсеви наших државних хартија од вредности на страни стоје тако ниско, да при увозу зарада износи 200%. Онај, који би знао да ће да се одобри увоз облигација са стране, могао би зарадити 100 милиона динара на основу тог свог сазнања. У свако доба би капиталисти образовали један синдикат, који би му гарантовао ту зараду, кад би он могао да гарантује обарање данашње забране увоза. То би била највећа и најстрашнија афера у земљи. И то је други етички разлог против укидања ове мере данас кад већ постоји.

Постоји једна једина могућност да се ти папири унесу у земљу, а то је да их купи држава, ако има рачуна, сретствима са стране и да их поништи. То је пак једна трансакција, која са проблемом којим се занима чланак г. проф. Тодоровића нема никакве везе.

ДРУГОМ СВЕТУ

пропустио да цитира наш пример, који је још много лепши, јер се за 5 година вратило наших облигација Блеровог зајма у земљу од 500 милиона динара. Он вели да се до сад ни једна држава није бунила, нити спречавала то рапатрирање својих зајмова, јер је то израз тежње домаћих 0о6-