Narodno blagostanje

"8. јули 1939

"Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 419

На прагу летњег одмора

Сто година је у очима западне Европе Балкан важио као легло ратних подвига, као буре барута, а балкански народи су називани „ратним бацилом“. Толико су мало разумевања имали западно-европски народи за напоре балканских народа, да се ослободе ропства, односно да стекну право самоопределења. Сто година су велике силе умиривале Балкан!

Може се мислити каква је била бомба, кад је наш уредник пре четири и по године у једној серији предавања у иностранству поставио тезу, да је Балкан данас најмирнији део Европе, ако не и света, и да су Грчка и Турска поднеле дотле непознате жртве за коначно уклањање рата са својих територија.

Време је не само потврдило ову тезу, већ је, на нашу велику жалост, буре барута пренело на онај део Европе, где је измишљена та стилска фигура на адресу Балканаца. Добар статистичар могао би о овоме много веселог да напише. Али нам данас није до весеља. Односи између великих држава у Европи тако су затровани, да се и далеки свет ожалостио и забринуо. Претседници министарских савета двеју великих држава већ месец дана отворено претсказују рат.

Ми не верујемо у рат као у светску конфлаграцију. Ми посматрамо ствари без страха и бриге за свој кров и налазимо да је сва логика против рата. Рат може доћи само ако свет изгуби разум, а то -није до сада случај и надамо се да неће бити.

Кад претседници влада кажу да за двадесет година ситуација није била тако озбиљна, онда се не може замерити ни новинама, кад то дневно понављају у разним варијацијама. А то значи постепено кидање нерава народа — јаче или слабије — према томе, у којој су мери извргнути ратној опасности. Тај рат нерава води у хаос и беду. Данас задатак влада није само да спасавају своје земље од ратне опасности, већ и своје народе од ратне психозе. Ми тако схватамо и своју дужност и учинили смо све "што смо могли да принесемо еманципацији наше земље од ратне опасности и ослобођењу нашег човека од ратне психозе. Иако данас поново пишемо о томе, чинимо то са пријатним циљем да констатујемо да се наш народ почео да еманципује од рат-

"12 uredništva

не психозе — пошто је наша политика у погледу извлачења наше државе из евентуалног ратног пакла по свој прилици успела.

Који год смо сектор нашег националног живота посматрали, свуда смо констатовали смирење и готово ратну безбрижност. Ко хоће да добије претставу о томе нека само погледа у билетарницу „Пут ника' или на оне у полазним станицама; а стари барометар — берза, показује то у великој мери. Она је узела нормалну летњу физиономију.

У добри час!

У погледу на реагирање на ратну опасност сви се народи могу да поделе у две групе: у нервозне и хладне. Наш народ је на челу хладних. Странци који су се обавештавали о стању нашег народа у сукцесивним кризама у току 1938/39 год. запрепашћени су били мирноћом нашег човека. Ту је особину нашег народа врло лепо окарактерисао Пјер у познатој карикатури, која је пре неколико година сила на изложби од стране јежа, а која преставља два сељака, који се разговарају о Абисинском рату. Тај кратки дијалог гласи:

Изгледа да ће овај рат проћи без нас! Море, кој га зна, Видиш да иу Абисинији има наше православне браће,

Наш народ је без декламација готов да обуче краљев капут. Њему не треба ни харангирања, ни објашњења, ни Бошгасе де стапе! Кад га зовну, он пође. Наше је скромно мишљење да ту чињеницу треба да имају пред очима и они који су непосредно позвани да се брину о народну сигурност и да по могућству избегавају све мере, које би биле донесене из велике предострожности, а које су увек неповољне по народно благостање. Право је да се једанпут смири југословенски човек! Кад је у септембру прошле године у једном међународном друштву било говора о томе, да ли Југославија треба прва да извади мач да брани Чехословачку, један велики Чех је казао, да Југославија треба да буде последња, јер нико није поднео толико жртава богу Марсу као Југословени,

Јозо етокт меко каса o elekfriČmoj privredi

1. ISKLJUČENJE STRANOG KAPITALA IZ ELEKTRIČNE PRIVREDE

· Celokupna naša štampa ustala je protiv original„nih, neobičnih i nekulturnih načela, iznesenih u jednom slovenačkom listu, kao sugestije pred izradu zakona o elektrifikaciji zemlje. Kako je električna privreda jedna važna grana narodne privrede, naša je dužnost da damo kritiku tih novih načela.

Novo i naioriginalnije je u tom članku da se distribucija električne stru|e ne može da poveri stranom kapitalu. Strani kapital, dakle, može da uloži nekoliko stotina miliona dinara u električnu centralu, ali ne mo-

že :da ima svoj vod, niti može da prodaje struju potrošačima. Pa kome može da prodaje? Svakako onome ko dobije koncesije za distribuciju struje. A tu će koncesiju dobiti svakako banovina ili opština (u Beogradu ima opština) ili najzad i privatno lice. U svakom slučaju biće jedno jedino lice, koje će imati pravo na distribuciju struje. Znači da bi sopstvenik električne centrale imao da pregovara s jednim jedinim kupcem, koji ima monopolski položaj. Nema budale, koja bi pod ovim uslovima podigla električnu centralu. Logički,