Naša književnost

""

до ранијег ступња, него на виши ступањ. Догађаји из борбе су већ добили своју завршеност, и они се могу гледати као процес у целини, употпуњујући догађаје на фронту и у позадини, у разним крајевима земље, под разним условима, а већ имамо нови процес који је у току, у развитку, но који је већ сада лакше сагледати ако не у његовој завршној целини, а оно у смеру и смислу развитка. И све то захтева уметнички облик, уметнички израз, све то захтева да буде не само стварна истина, него и уметнички обликована истина.

Потпуна слобода књижевног и уметничког стварања, зајемчена у новој отаџбини, и први пут у нашој земљи сада зајемчена, намеће ствараоцима и дужност да се користе том слободом. Разуме се, да баш зато што је постао слободан, наш књижевник сноси и већу одговорност. Он је сноси и према народу и према народној држави, решавању чијих проблема треба и он да допринесе баш као књижевникстваралац, а и према свом књижевном позиву: Баш зато што је материјал за књижевно обликовање тако фантастично богат и разнолик, књижевник осећа одговорност и према њему, као давалац облика поЈавама које се ковитлају око њега на изглед стихијски, а уствари управљане људском Вољом.

Управо те одговорности као да се неки наши књижевници плаше. Скоро сви наши књижевници осећају да се у животу наших народа збило нешто велико, да су се извршиле корените промене, да се сам народ препородио или препорађа, и да се од књижевника очекује да заиста нешто казује, да казује оно што одговара потребама препорођеног народа. Никад се код нас није више читало, никад књига није жељније, пожудније дочекивана. Али неки књижевници, осећајући да много шта што је раније могло бити признато књижевним изразом више не казује ништа, осећајући да треба казивати нешто ново, јер је све око њих ново, свој страх од материјала правдају тиме да не знају „шта се тражи“ од књижевника и да не знају ,о чему се сме, а о чему не сме писати“. Они, међутим, знају да се о свему не само сме него и треба писати, и да је једино недозвољено — лаж, изнаказивање, баналност, Нема књижевника који не осећа да је настала нова читалачка публика, и да је она судија, да она одбацује оно што је лажно, наказно, банално. А књижевник, ако је заиста књижевник, не може да се боји тог суда, јер му је'и стало управо до тога да казује уметничку истину, и да појаве свакидашњице живота диже до ТиПИЧнога, да лучи значајно од случајнога и безначајнога, да афирмише човека и да своме народу, приказујући снагу и величину човека, сли-

ковитом речју помогне у поимању стварности и у решавању животних

задатака. Питање, „актуелности“ и „трајности“ не поставља се, јер трајност и „вечност“ не зависе од пишчеве одлуке, него од степена снаге и дубине којом је одразио своју стварност.

И овај часопис, часопис српских књижевника, треба да охрабри све оне наше писце који осећају тежњу за стварањем, али се још