Naša književnost

110 у Наша књижевност

— Нисмо ми против Русије, сачувај Боже! Русија је наша мајка. Ми хоћемо наслон на њу, и савез, али хоћемо да останемо онакви какви смо били пре рата. А Руси су практични: знају они да наш сељак неће у колхозе, али хоће с Русијом, па ће да легну на руду.

Та руда наљути чак и учитеља, који је већ одавно био запао у своје доброћудно-равнодушно расположење. Разбукта се права свађа.

Уплашен, Серафим извуче однекуд неко старо вино и уста да наздрави руском народу. Није помињао ни Стаљина ни царство, ни Русију ни Совјетски савез, те му тако сви примише здравицу. Старо вино обори говорнике и промени теме.

М.

После два дана капетан-Ђорђе оде на малом брдском коњу некуда у планину и више се не врати. А по засеоцима и бачијама почеше опет да помињу Глувога Пророка и да проносе његове речи. Појавио се. кажу, на сабору код Црквина и говорио:

— Чујем, вели, — кују се топови. А кад чукне велико звоно, сви пођите за њим. Који буду на гувну, нека оставе стогове, који су У тору, нека пусте стоку; који су на ливади, нека баце косу, и нека сви пођу за звоном.

Мало после неста и Пунише, те их почеше заборављати.

Серафим је почео опет да се виђа с Радом, али јој више није смео говорити о својим осећајима. Набави однекуд Толстојева дела у плавом повезу и поче да обнавља свој руски, да би имао о чему с њом да разговара.

Али једно после подне писар се појави одевен у неку мешавину војничке и официрске униформе. Није био сам; око њега се врзмало десетак људи, неки у чизмама, а неки у опанцима, различно обучени, сви са шајкачама и војничка изгледа.

Сместио се у кавани, и још то вече преко пута у судницу један од његових људи донесе хартију. с печатом у врху: „Ибарски одред. Стр. Пов. Бр...“ То је војвода ибарски, Пуниша Радовић, наређивао реквизицију.

Радознали сељаци су обилазили око каване, али нису смели да сврате. Сад је бакалин крчмио ракију. Сељаци су је пили ћутке. Само је Драгуљевић, кад је сишао у манастир да наговори Симиона да се попне до њега и крсти му унуче које је већ почело да прича, само се он усудио да онако већ припит опсује:

— Славу му писарску, зар Пуниша из рудника влас 2!

А војвода Пуниша више не ћаска као некада. Затворио се у собу крај каване, призива сељаке, наређује, суди. Око њега се све више прикупљају неки непознати људи: једни у остацима жандармериске унифроме, други у неком зеленкастом сукну, трећи у обичном оделу. Свима пушка о рамену и шајкача на глави. У општини оправише те-