Naša književnost

126

Наша

Дођите да видите како се изражава наша стидљива нежност немушта, како тек прогледало јагње прозебло војник дигне из росних трава

и у недра топла себи спушта.

Ви што причате о суровости наше девојке што бомбе баца, будите с пролећа код нас гости и видите њено лице када седи у белом венцу од јагањаца.

Гледајте је, док заљубљена у врту ради, како место птице распеване

с чежњом ослушкује у мартовске дане детињски благо дозивање јагњади.

Ви што су вам само зната

рудна блага Бора и Мајдан-Пека, завирите у нашу душу, пуна је злата, и на копаче чека, чека.

Разгрните наших душа налазишта,

према њима сваки мајдан света мало значи, све злато наше земље није ништа. Разгрните наших душа налазишта,

ви далеки злата истраживачи.

ЧАС ИСТОРИЈЕ

Дојуче су пуниле преда мном клупе девојке смерних скута као у буба,

и савијале се око мене све тешње као ладолеж око стуба,

неотпорне и росне као трешње.

Бивало је понекад на часу

као у свечаном позоришту, гореле су очи девојака,

видела сам како погледом ишту да истину извучем из мрака.

И говорила сам понекад с вером и жаром, понекад као свећа сам

књижевност