Naša književnost

Крле 137

отвор, па уђосмо у подрум. Ту смо нашли жену како седи на земљи са бебом у рукама, а поред ње два дечака. Стали сви били испод свода, па кад се све срушило, они остали затворени али живи. Жена нам не рече ништа кад смо дошли. Узесмо за руку и њу и дечаке па их изведосмо на светлост. Напољу нека жена узе бебу од ње, а она поче да се тресе, плаче и да дрхти целим телом. Дечаци су у почетку стојали утучени и гледали мајку равнодушно како се кида; лица су им била као у стараца, а после заплакаше и они. Што сам био срећан због оне бебе, никад тако лепо дете нисам видео: дебела, бела, а обрашчићи 10] румени. Истина, била је сва прљава од малтера и прашине, али се смешила чим је угледала светлост и почела да маше ручицама.

»Онога човека, правога човека извукли смо и однели у болницу, јер су му обе ноге биле сломљене. Ишао сам често њему, обилазио га, и много сам га заволео, јер је то заиста био човек, А Вучко, то је онај пас, није хтео да ме остави. Кад смо свршили откопавање, појавио се његов газда и Вучко скочио на њега, лизнуо му руке, али се онда вратио мени као да ми се извињава, умиљавао се, урликао, цикао, лајао. И није хтео да оде са газдом, узалуд га звао. Пође, а гледа у мене, па се врати, скаче ми на рамена, лиже ми руке, одело и гледа ме у очи као да је човек а не пас, и лаје као да ми нешто говори, а ја не разумем. Видим да ме воли, да је захвалан. МИ најзад сетим се па му наредим да иде са газдом. Био сам љутит, и он послуша, сави реп и пође, али се враћао неколико пута мени и лизао ми руке, скакао на рамена и опет сам морао да му наређујем да иде. Отишао је, али ме није заборавио и кад се сретнемо увек се дешава исто: трчи као луд око мене од радости, скичи, љуби ми руке, ноге и гледа ме својим паметним очима. И зар пас нема разума, реците ми2«

Крле испразни своју чашу, диже главу, погледа нас као да тражи заиста одговор, а ја му тек сад угледах очи некако ситне и чврсте као челик, али видео сам у њима и на целом лицу покривеном црном, чекињастом брадом нешто добро, људско. Ћутао је и гледао некуда далеко изван кафане, а ми смо сви мислили на оне црне, тешке дане који су већ прошлост.

МИЛИВОЈЕ РИСТИЋ