Naša književnost

158

ро 'церемонијалном скромношћу, која ле безмало кинески звучала. Тај стари, Сидермајер-манир аутоунижавања „своје маленкости“ остављао је публику у дилеми, да ли да схвати као искрено, кад песник унапред поспе пепелом неку своју песму или чак и известан свој период рада, па да пође за тим његовим заварљивим индикацијама, или да се пусти своме утиску, који је, у неким тренутцима, за песника! био далеко позитивнији од оне стилизоване резервисаности коју је он сам увек априорно према себи успостављао.

" Ми критикујемо овај манир, из два разлога. Он је, у првом реду, један начин који савршено не одговара сврси ових књижевних вечери. А, осим тога, и нарочито, пред публиком данашњице, он се, у крајњој линији, окреће на штету самога писца. Доиста се искрено може зажалити што се поетска физиономија Божидара Ковачевића није могла правилно да уочи и у њеним позитивним цртама да запази. Има у поезији Божидара Ковачевића знатно више вредности него што је то сам песник, начином како је о њој говорио, допустио слушаоцима да осете. Али ти његови најбољи поетски моменти углавном се укључују у онај период његовог „модернизма“ који је он ове вечери највиша желео под сенку да стави. М зато је и дискусија била _ дезоријентирана. Уместо да се песнику постављају питања о њему и његовим песмама, публика је тражила да јој даје листу добрих књига за лектиру и обавештења о другим писцима, јер је он сам исувише педагошки иступио, не силазећи ни за часак са катедре.

Јован Поповић је (2417) поступио потпуно обратно горњем начину и довео себе и своју поезију у тако“. присну, додирну везу са слушаоцима како је само мало још ко у тој дворани успео. Од песника који су се на тим вечерима повезивања поезије и публике иступали, Јован Поповић је један од ретких који су правилно схватили како и у којим сразмерама треба изложити развојну линију свога песништва и којим непосредним језиком то говорити. Он је, тако, говорећи о сво-

Наша књижевност

ме постепеном развоју из експресионистичкога модернизма до активнога, животно позитивнога и борбенога лиризма пружио младим слушаоцима многу могућност да извесне појмове прочисте и утврде. Не будући ни у једном тренутку педагошки крут, он је доиста инструктивно говорио. Читајући песме из разних својих етапа, он их је све, уз потребна критичка обавештења, давао са оном топлином коју песник-творац не сме за њих да изгуби ни онда када их се одрекне. И доиста је изванредно занимљиво било пратити ту развојну линију. Има ту стихова, нарочито из периода тражења излаза из (бесплодног и залудничарског модернизма, напипавања нових путева и нових садржаја, који тако лирски одјекују; да их доиста можемо уврстити у најчистије лирске акценте онога времена. И мени се чини да Јован Поповић потцењује свој лирски капацитет кад сам наглашава да претпоставља да је његов прави књижевни пут остваривање у прози. У дискусији, која је у овим песничким вечерима још увек најслабија страна, Јован Поповић је помагао неискусним дискутантима да њихова често и безначајна, па понекад и неумесна питања добију некаквога

смисла и да их у одговорима испуни обавештајном, инструктивном садржином. Тако је, између осталога, поста-

вио тачну меру за т. зв. поезију по сопијалном нагону, и не умањујући њену значајност и нужност, и потребу да се и њој приступа песнички искрено и поштено, повукао јасну границу између ње и поезије по чистом, спонтаном поетском надахнућу, из правих и дубоких унутрашњих врела. Његово инсистирање на вредности естетскога момента, уколико он не постаје сам себи циљ, и на нужности да се поезија као поетски агенс не спушта са потребне висине, било је практично врло корисно за млади свет, који има извесне наклоности да у тим питањима преоштро, застрањујући поступа. Наш утисак је да је ово вече било једно од оних која су најпуније погодила циљ коме и треба да служе. — Само, и Јован Поповић, као и многи други наши песници, није добро читао своје стихове .