Naša književnost

94 Наша књижевност

ђу и оријентишу. И онда се враћају Вуку Караџићу, што је правилно, али је правилно само до извесне мере.

У вези с овим треба разјаснити питање тако званог „београдског језика“. Тај тзв. „београдски језик“ истицан је пре првог светског рата, а и касније, као најбољи и најправилнији српски језик. „Београдски језик“ или „београдски стил“ изграђен је у културном центру српске државе, а најизразитији му је претставник српска интелигенција почетком овог века око Богдана Поповића и Јована Скерлића и њиховог листа „Српског књижевног гласника“. Утицају „београд ског стила“ подлегали су сви писци који су писали српски. Он је једнс време био узор, норма за добар, књижевни српски стил. У једном кратком чланку није могуће дати све карактеристике „београдског језика“. То би могла бити тема посебне расправе. Несумњиво да тзв. „београдски језик“ претставља известан корак напред у развитку српског књижевног језика. Он је обухватио елементе који су у српском језику настали услед даљег развоја младе српске нације. „Београдски језик“ унео је у књижевност више озбиљности, конкретности, прекинуо је са традицијом претераног фолклористичког схватања књижевног језика, које се понекад претварало у ачење и које је у ствари значило извртање Вукових принципа. Али „београдски језик“ имао је и својих крупних унутрашњих недостатака. Он је сузио територијалну и народну базу српског књижевног језика и имао је тенденцију да прогласи за неправилно и некултурно све што се налази ван оквира београдског културног центра у ужем смислу речи. Као језик ситне буржоазије, „београдски језик“ ограничио је изражајна средства и богатство српског језика. Он је сув, сиромашан, схематичан, а у исто време несигуран и неједнак у изговору, акценту, синтакси.

Етапа „београдског језика“ у српском књижевном језику данас је потпуно пређена. Народно-ослободилачка борба и резултати које је она дала проширили су базу српског књижевног језика, коју је „београдски језик“ био у многоме сузио. (У једно време постојала је чак тенденција сузбијања, а код званичних фактора старе Југославије к забрањивања, јужног, ијекавског изговора). Проширити базу књижевног језика — значи црпсти богатства са непресушних извора народног језика. То истовремено значи оценити Вука Караџића и његов књижевни језик са гледишта данашњице, оплодити српски језик оним што је дала наша револуција, уносећи у њ све позитивне резултате које је дао историски развитак српског народа.

Ово проширење основице српског књижевног језика важно је још из једног посебног разлога. Језик Београда, као економског и културног центра Југославије, може да допринесе много богаћењу књижевног језика елементима који се односе на област индустрије, нау: ке и Технике, али он не може дати норму за правилан књижевни изговор, — на пример, за позоришни језик. У погледу изговора и акцента Београд претставља врло велику мешавину, он је ту колебљив и недо“