Naša književnost
256 ; Наша књижевност
Јаропегов. Теренћев. И онај нови, његов заменик.
Сомов. Не баш много пријатна личност.
Јаропегов. Интересантан момак, чини ми се.
(Улазе Теренћев и Дроздов.) Теренћев. Моје поштовање градитељима! (Дроздов се ћутке рукује.)
Сомов. Добар дан, Иване Ивановичу . .·
Теренћев. Дан је леп, али нама приговор из Москве. Јесте ли читали 2
Сомов. Не. Где»
Теренћев. Ево!
Јаропегов (Дроздову). Пушите ли
Дроздов. Хвала.
Јаропегов. Ви сте ловацг
Дроздов. Јест, волим лов. Откуд знате»
Јаропегов. Видео сам вас у шуми с пушком.
Дроздов. Тако! (Одлази У најудаљенији кут терасе.)
Сомов. То је ситница!
Теренћев. (уздише). Самокритика, наравно...
Сомов. Јест, на то циљају · ··
(Лидија и Арсењева излазе из собе.)
Лидија. Што не позовеш другове да уђу у кућуг
Сомов. Јест. Изволте, Иване Ивановичу.
Теренћев (пажљиво и зачуђено гледа Арсењеву, зове). Борисе, ха|демо! (Тројица одлазе. Јаропегов остаје, седи на огради.)
Лидија (звони). Да, врло је досадно. У граду су још увек незадовољни, живе напућени, гунђају, сплеткаре против партијаца, при“ чају старе московске анегдоте.
Арсењева. Учмали град.
Лидија. Ниједан шешир да нађеш који ти је по вољи.
Арсењева. А ти га начини.
Јаропегов. Зато лако можеш да постанеш неповољан.
Лидија. Зашто ту прислушкујете» Ово је Виктор Павлович Јаропегов, Катарина Ивановна Арсењева.
Јаропегов. Мило ми де!
Лидија. Ја не умем да правим шешире. И уопште ја ништа ве радим.
Јаропегов. То најбоље штити ОД грешака.
Лидија. Бедна иронија. Ето ви, инжењери, радите и непрестано грешите, читав ваш рад је грешка.
Јаропегов. Исто то мисли и Ана Николајевна. С њене политичко-естетске тачке гледишта црква је у сеоском пејсажу умеснија од фабрике.
(Дуњаша на вратима.)