Naša književnost
288 Наша књижевност
Семиков, Китајев је груб а не глуп.
Дуњаша. Е, много се ти разумеш о будалама! Ето, напиши нешто смешно.
Семиков. Ја не волим смешне ствари.
Дуњаша (плази му се). Бе-е! Ти и немаш чиме да волиш. И он — не волим...
(Улази Лидија.)
Лидија. Кога тог
Дуњаша. Ето — писца. (Одлази).
Семиков. Лидија Петровна, јесте ли читали ову књигу»
Лидија (узима књигу). „„Одежда духовнога брака“. Не. Шта зна: чи духовни брак>
Семиков. Ту је... уопште... о богу...
Лидија. Верујете ли у богаг
Семиков. Не, — зашто! Али он каже и ако не верујеш, треба да знаш.
Лидија. Ко то онр
Семиков. Професор певања.
Лидија. Он је, чини ми се, — чудаке И пијаница»
Семиков. Не, он је врло озбиљан... Образован. Ја из те књиге нисам ништа разумео. Предговор је од Метерлинка, и он отворено вели да је тај Рејсбрук писао празне речи.
Лидија. Тако
Семиков. Да. Ето ја сам написао „Размишљање духовно, значи — спознаја без претстава и оно је увек изнад разума. По моме, то је тачно. Мисли увек сметају стварању, пишеш и мислиш да ли ће бити добро. А он каже, да је добро не мислити, него слушати музику своје душе, и тад је то поезија. У животу нема поезије.
Лидија. Да ли то ви говорите, или онг
Семиков. Он. Али ја мислим да он то тачно каже. Само ја никако не могу без претстава. Ја пишем>
И у облацима погребена
Тек светли бледа месечина, Тамним групама промичу јеле Свом неком потајном циљу.
Лидија. Па штаг Чини ми се — да није рђаво,
Сомов (истрчи). Е, пријатељу, што нисте казали да сте дошли 2
Семиков. Казао сам Дуњаши...
Сомов. Дајте цртеже... Дуњаша! Као да за Дуњашу радите. Можете ићи. Уосталом — причекајте.
Лидија. Хоћете — брзог
Сомов. Да. Одмах. (Одлази).
Семиков. Ја сам избележио још и ово: „Помоћу разума сазнајемо много о прапочетку, који је изнад разума. Али разумевање прапочетка је много лакше кад је мисао отсутна, него помоћу ње.“