Naša književnost
Три сусрета 325
= Ту је, знате, допутовао један учитељ... болестан, жењен, можете ли да му помогнете» Засад сам га већ сместио...
Или:
= Слушајте, Горки, — ту један учитељ жели да се упозна с вама. Не излази, болестан је. Како би било да одете до њега, — хоћете ли2
Или:
— Ето, учитељице моле да им се пошљу књиге...
Понекад сам сусретао код њега тог „учитеља“. Учитељ, свестан своје неспретности, обично је црвенео седећи на крајичку столице и у зноју лица свога тражио речи старајући се да говори углађеније и „образованије“ или се говорљивошћу болесно-снебивљивог човека сав усредсређивао да се не покаже глуп у очима писца, засипајући Антона Павловича читавом кишом питања која ко зна да ли су му падала на памет до тог тренутка.
Антон Павлович је пажљиво слушао нескладан говор; у његовим тужним очима светлуцао је осмех, на слепоочницама су подрхтавале боре, и својим дубоким, меким, као тамним гласом сам би почињао да говори просте, јасне речи, блиске животу, — речи које су некако одједном чиниле сабеседника једноставнијим. Овај је престајао да се стара да изгледа паметан, због чега је сместа постајао и паметнији, и занимљивији...
Сећам се, један учитељ — висок, мршав, жутог, гладног лица и дугачког, грбавог носа, меланхолично повијеног према бради, седео је насупрот Антону Павловичу и туробно говорио у басу непомично му гледајући у лице својим црним очима:
— Из сличних утисака битисања у току педагошке сезоне, ствара се такав психички конгломерат који апсолутно гуши сваку могућност објективног односа према околном свету. Наравно, свет није ништа друго до наша претстава о њему... ,
Ту се отиснуо у област филозофије и корачао по њој потсећајући на пијаницу на леду.
— А реците, тихо и умиљато упита Чехов, ко то у вашем срезу туче децуг
Учитељ скочи са столице и замахну рукама негодујући:
— Та шта говорите! Јаг Никад! Тући2
И увређено зафркта.
— Немојте се узрујавати, — продужи Антон Павлович смешкајући се успокојавајуће, зар ја говорим о вамар Али се сећам — читао сам у новинама — неко туче, баш у вашем срезу...
Учитељ седе, обриса ознојено лице и, одахнувши, муклим басом рече:
— Тачно! Био је један случај. Макаров. Знате — није никакво чудо! Дивљачан је, али објашњиво. Ожењен је, четворо деце, жена болесна, и сам исто тако — грудоболан, плата — 20 рубаља... школа — подрум, а учитељ има једну собу. Под таквим условима и анђела божјег