Naša književnost
2
Три сусрета 335
сама у поноћ кува у бањи црног мачка, да би добила „душку“, кост која привлачи мушкарца и изазива код њега љубав — да, постоји таква кост... О својим комадима говорио је као о „веселим“ и изгледа, био је доиста уверен да пише баш „веселе“ комаде. Вероватно да је Сава Морозов понављао његове речи кад је тврдоглаво доказивао:
= Комаде Чехова треба режирати као лирске комедије.
Али уопште литературу пратио је с врло оштром пажњом. Нарсочито дирљиво пажљив био је према „писцима почетницима“. С невероватном стрпљивошћу читао је дебеле рукописе Б. Лазаревског, Н. Олигера и многих других.
— Нама је потребно више писаца — говорио је. Литература је руском човеку још увек новина и „за изабране". У Норвешкој на сваких двеста двадесет и шест људи од целокупног становништва долази по један писац, а код нас — један на милион...
Болест је код њега понекад изазивала расположење хипохондрика, чак мизантропа. У таквим данима био је ћудљив у својим закључцима и тежак у односу према људима.
Једном, лежећи на дивану, сухо кашљући и играјући се термометром, рече:
—- Живети за то да би умро, уопште није занимљиво, али живети и знати да ћеш умрети пре времена, — то је већ сасвим глупо.
Други пут, седећи поред отвореног прозора и гледајући у даљину, на море, неочекивано, срдито рече:
— Научили смо да живимо у нади на лепо време, добру летину, на пријатан роман, у нади да се обогатимо или добијемо место шефа, а, ето, наду да ћемо постати паметнији нисам приметио код људи. Мислимо: кад дође нови цар биће боље, а кроз двеста година још боље, а нико се не брине да то боље наступи сутра. Уопште, живот сваким даном постаје све сложенији и креће се некуда сам од себе, људи упадљиво постају све глупљи и све их више остаје по страни од живота,
Замисливши се и намрштивши чело додаде:
— Као кљакави просјаци на литији.
Био је лекар, а болест лекара свагда је тежа од болести његових пацијената; пацијенти само осећају, а лекар и зна понешто како пропада његов организам. То је један од случајева кад знање помаже смрти да дође што пре. ~
Очи су му бивале лепе кад се смејао, некако женски умиљате и нежно благе. И његов смех, готово безвучан, био је некако нарочито леп. Смејући се, заиста је уживао у смеху и ликовао; не знам да ли би се још неко могао смејати тако — да кажем — „духовно“.
Грубим анегдотама се није никад смејао.
Смејући се тако мило и душевно, казао ми Цеа
— Знате ли зашто. се Толстој понаша према вама тако неједнако2 Љубоморан је, јер мисли да Сулержицки више воли вас него њега. Дга,
финим рано се