Naša književnost

426

Наша књижевност

Код Горкога је обрнут случај него код Пушкина. Јер док Пушкин изазива музику, често више својим темама него начином обраде (примери за то су Борис Годунов и Моцарт и Салиери), Горки, нарочито у аутобиографским приповеткама и у песмама, музику садржи у сво: ме тексту. Он често уметнички доживљава не само кроз музику, него музички, до заноса, до заборављања околне стварности. Сетимо се само једног описа из „Детињства“ његовог: „Кроз квадратни отвор прозора, заједно са топлом паром, струјао је на улицу необичан тон, као да је неко веома снажно и добро певао затворених уста, речи се нису чуле, али ми се песма учинила чудновато позната и разумљива.. Сео сам на стуб и схватио да то свирају на некаквој виолини чудесне снаге, али и мучној — јер, слушајући је осећао се скоро бол. У моментима је певала таквом снагом, да је изгледало да цела кућа дрхти и сва стакла у њој брује. Са кровова је капало, а из мојих очију су такође капале сузе. Неприметно пришао ми је ноћни стражар и гурнуо ме са стуба... Скоро сваке суботе трчао сам оној кући, али само једанпут, у пролеће, поново сам чуо виолончело, оно је свирало непрекидно до поноћи, а кад сам се вратио кући, истукли су ме.“

Горки је носио музику у себи јер је с њоме био срастао од детињства: од народних песама које му је, дететом, певала његова бака, до песама које је упијао у себе лутајући кроз широко пространство Русије, од Волге до Дона, од Украјине до Крима и Кавказа. Слушао је песме обалских и железничких радника, песме широке руске степе, песме сибирских прогоњеника. Не само да их је слушао, него их је дубоко и тајно познавао и памтио. „Ја сам провео незаборавне часове са Алексејем Максимовичем, каже композитор Шапорин, када ми је он певао, једну за другом, старинске волжанске песме. Он је певао скоро два сата. Ја сам записивао дивне мелодије које је он певао и те белешке чувам

Али и сам Горки, зар не доказује колико га песма распаљује и одушевљава и колико верује у њену моћ, када у аутобиографској приповеци „Стражар“ прича: ,... Поставим се уза зид и „распалим . Бирајући нарочито дирљиве и лепе, ја „извијам песме, трудећи се да испољим скривену у њима лепоту речи и осећања. И потчињавам се снази њихове бескрајне туге, тако блиске мојој души и тако мрске разуму... Није ми јасно шта хоћу од тих људи, али понекад ми се чинило, ако потпуно заситим песмама њихову душу, да ће се они онда некако изменити и приказати ми се у схватљивијем за мене обличју. И ево, одушевљавајући се, они ме грле и љубе...“

И када је хтео да да упоређења најлепша, слике најупечатљи вије, њему је тада у помоћ долазила музика: „Ту Раду није могућно

1 Јуриј Шапорин: Успомене о Максиму Горком, ВОКС, Москва 1946,