Naša književnost
216 Наша књижевност
песник, Блок је био растрган мислима о срећи човечанства. У прошлости није никада био у акцији због модних побуда, после Октобра остао је по страни од политикантства, право и строго гледајући у лице животу. Знао је да се револуција бори за човечју срећу не у фантазији већ практично и тако је као и Горки радио у тим формама које је време стварало... .
ж
У лето сам видео Горкога заједно са Лењином.
Било је то јула месеца приликом отварања другог конгреса Комунистичке интернационале. Што је на Конгрес дошао Лењин, што је дошао у град који је недавно с великим жртвама одбранио своје зидове од непријатеља, што су се овде окупили претставници радничхих патија скоро свих делова света, све је то стварало свечаност триумфалном. Али у том триумфу било је и непомирљивих и оштрих тонова: борба је још увек била борба не на живот већ на смрт и Конгрес су водили са стиснутим зубима, с решеношћу да се боре до краја.
Појава Лењинова била је триумфална.
.. Он је морао да сачека трећу овацију, када је ступио на говорницу да да реферат. Дуго је прегледао папире на катедри. Затим је високо подигао руку и махнуо неком да би утишао буру овација у сали. Сам сред те буке он као да се бранио, наједанпут је извадио из прслука часовник и показао га срдито лупајући прстом по стаклу. — Ништа није помогло.
.. Велики је свет откривао Лењин пред Конгресом, свет борбе за човечанство, снагама прве на свету совјетске државе. Рекло би се да је узео историју за руку и с лакоћом је водио кроз салу, а она је послушно откривала пред нама дела победе над Пољском и придављивање Врангела, дела њихове заштитнице Енглеске, коју је наједаред прожела мирољубивост да предлаже посредништво између Совјета и контрареволуције.
Нисам одвајао очи од Лењина. У мени се јавило убеђење, да бих ја могао да израдим његов портрет по сећању, кад бих био уметник.
Гледао сам га и онда кад се завршила седница и ону гомили делегата пошао ка излазу из дворца.
Наједаред високо над њим, над гомилом, спазио сам главу Горкога, Код самих врата сви су се зауставили и затим су врло лагано, као да испливавају почели да се пробијају ка излазу. Лењин и Горки су тако изашли из дворца као сједињени, стиснути од људи, руку под руку, али и ту на узвишењу код улаза поворка се опет зауставила и тада су им пробијајући се са свих страна пришли фотографи, шкљоцајући апаратима, склањајући се од сунца под црна сукна и мараме. Горки је стајао усред колоне иза Лењина, без шешира, његова глава обасјана сунцем могла се видети издалека, около су понављали њего“ во име. Приметио сам на лицу Горкога нове црте, којих се не сећам