Naša književnost

Горки у „Светској" 225

На седницама је Горки био нарочито учтив и увек је говорио: „Дозволите ми да приметим, слободан сам да приметим ' итд. Али та му учтивост није баш лежала. Кад би неко рекао неки суд, који је њему изгледао необично нетачан, с муком је обуздавао своју љутњу и током целог говора „противника“ нетрпељиво је лупао својим тешким прстима по столу — час брже, час спорије, као да свира на клавиРу ђаволски тежак део и само ретко одвајао се од тога посла да би љутито засукао свој риђи брк. Ако би се непријатан говор развлачио и дуже него што је очекивао, зграбио би лист хартије и са бесном прецизношћу брзо, брзо би га цепкао на уске пруге, брзо, брзо, нервозним покретима правио би из сваке пруге лађицу. Један, још један, још један, још један, осам лађица, цела флота. Бесно лете наљућени прсти. Ако говорник и тада не ућути, они прабе из пепељаре грудву пикаваца и кидајући утискују сваки пикавац У лађу као да се препиру са мрским говорником.

Једну такву лађицу сачувао сам за потомство, залепивши је у своју свеску „Чучок Калу“.

Та је лађица била (поред многих других) направљена на седници, кад је Александар Блок прво почео да говори о улози хуманизма у савременој култури. Горки није био бесан због Блока, већ због другог једног говорника, који је изразио мисао, да је руски сељак прави носилац хуманизма...

Када је Блок завршио свој кратки реферат — а тај је реферат био поводом Хајне-а, и у њему се говорило да је сада „звоно антихуманизма снажније и звучније него раније“ — Горки је, обраћајући се Блоку рекао:

— Ја сам прави човек и најзад ви и ја, ми смо људи различити, ви ћете се чудити кад кажем, али мени изгледа, да хуманизам, баш хуманизам (у хришћанском смислу) треба да иде дођавола... Недавно сам био на скупу сеоске беде: десет хиљада брада... Ја не наводим те речи, пошто сада не говорим о ономе, што је мислио у то време Горки, већ само због тога, да бих показао — његов темпераменат.

Једаред нам је дао за задатак: да саставимо за једно издавачко предузеће списак „Сто најбољих руских књига, које су изашле у ХТХ веку“. Стварање тога списка изазвало је међу нама многе препирке. Блок је жалосним гласом рекао, да литература Х1Х века није изразита у погледу на Русију, да је у ХЈХ веку сва Европа, па и Русија, с њом, __полудела, да су Гогољ, Толстој и Достојевски били писци-лудаци. Гумиљов је сматрао, да у списак најбољих аутора не треба да уђу ни Кабљцов, ни Мајков, јер су обојица били „без дара“ и на моје изненађење Горки је био истог мишљења.

Када се говорило о Загоскину и Лажишњикову, Горки је рекао:

— Не допадају ми се. Нека врста рђавог Валтера Скота.