Naša književnost

ИЗБЛИЗА И ИЗДАЛЕКА

За Горког сам први пут дознао 1901 године од гимназискиње осмога разреда, Лиде Лебедеве. Њој је било седемнаест година, а мени дванаест. Много сам поштовао Лиду Лебедеву и зато сам према новоме имену осетио потпуно поверење.

Лида Лебедева је имала у рукама књигу зеленкастих корица. Књига није личила на књиге које смо узимали у гимназији. Оне су биле укоричене, излепљене гумарабиком и подеране. Мирисале су на библиотеку, а ова књига на свежу типографску боју. И штампа у њој 1|2 била свежија и црња него у књизи из библиотеке.

У Вороњешку губернију, у наш забити крај, продирала је нова књижевност.

У то доба живота веровали смо да су аутори књига —- сви без изузетка покојници. Једино смо можда Лава Толстоја изузимали. (0 писцима смо говорили са једнодушним и уобичајеним поштовањем. Јубилеј Пушкинов у нашој гимназији је одржан као служба. Биографије нам се чиниле предања.

Али о Горком нисмо говорили тако као о другим писцима. Њега си могао и да никако „ке признајеш“. Висок, леп студент у суром шињелу, који нам се довезао на колима из Бобровског среза, изјављивао је просто да је Горки „босјак“.

У прозору продавнице хартије и дувана појавиле се прве дОпПиснице са портретом Горкога. Вратна марама, дуга, права коса; лице испалих јагодица, натмурено и сањалачко. Зар је збиља такав Горки Личи на младога калуђера, или на путника луталицу. Зацело је великог раста, добро развијен, пун снебивања.

А после две године срео сам живога Горког. То већ није било у Вороњешкој губернији, већ под Петроградом, у Парголову.

Гостовао сам лети у летњиковцу код Стасових. Једне недеље био је велики скуп гостију. Тим поводом сам обукао свој гимназиски мундир с широким белим гајтаном и великим светлим дугметима. Био сам млађи од свих окупљених ту 40, 50, 60 година и зато сам се осећао мало незгодно.

Наш домаћин Владимир Васиљевич Стасов, старац великог раста у црвеној кошуљи и чизмама од зеленог сафијана дочекивао је на